"NEMOGUĆE DA JU JE UBIO BEZ RAZLOGA": Zbog ovakvog stava u Srbiji MASAKRIRAJU ŽENE I DECU!

U srži fenomena nasilja prema ženama je osećaj nasilnika da ima pravo na život, i smrt, svoje partnerke, odnosno da je ona njegovo vlasništvo

Svedoci smo svakodnevnog nasilja nad ženama i decom, a ubistvo koje se dogodilo u nedelju, kada je Arpad S. zaklao svoju suprugu i ubio njihovo dete, svakako je jedno od najmonstruoznijih ubistava, koja su potresla Srbiju.

Preporučujemo

JEZIVO: Komšije tvrde da je Arpad S. ubio svoju bebu tako što je - BACIO STO NA NJU!

O svireposti ovih zločina, kao i o prevenciji nasija nad ženama, govorila nam je Sanja Pavlović iz "Autonomnog ženskog centra".

– U srži fenomena nasilja prema ženama je osećaj nasilnika da ima pravo na život, i smrt, svoje partnerke, odnosno da je ona njegovo vlasništvo. Jedini način da ovakva shvatanja nestanu iz svesti muškaraca, je promena celokupne društvene svesti po kojoj su žene i dalje u podređenim pozicijama, a nasilje se shvata kao privatni problem porodice ili kao nešto što je žena izazvala ili zaslužila. Rane edukacije sa devojčicama i dečacima na temu ravnopravnosti žena i muškaraca jedan su od načina da se na ovom problemu sistemski radi kako bismo, dugoročno, došli do toga da se nasilje predupredi. Sa druge strane, jednako je važna sekundarna prevencija, odnosno sve ono kako delamo kada dobijemo saznanje o postojanju nasilja. U tom momentu najveća odgovornost pada na institucije koje su u obavezi da adekvatno i blagovremeno zaštite žene od daljeg nasilja ili njegove eskalacije – kazala je Sanja Pavlović iz "Autonomnog ženskog centra".

Najrasprostranjenije i ujedno najteže za otkrivanje je psihičko zlostavljenje, koje pretrpi čak svaka druga žena u Srbiji.

– Ova vrsta zlostavljanja je takođe i najteže za prepoznavanje i dokumentovanje jer se često izjednačava sa svađom ili sukobom u partnerskom odnosu. Međutim, sukob podrazumeva odnos ravnopravnih, simetriju u moćima, koja pri nasilju ne postoji. Psihičko nasilje se manifestuje kroz omalovažavanje, vređanje, zastrašivanje, pretnje, korišćenje dece, izolaciju, kontrolu... Često je u sprezi sa ekonomskim nasiljem, odnosno uskraćivanjem mogućnosti ženi da radi i zarađuje, oduzimanjem zarade, kontrolom novca ili uskraćivanjem da napreduje u karijeri. Žena koja preživljava psihičko nasilje počinje da gubi osećaj samopoštovanja i često ni sama nije sigurna u to što doživljava. Ovde je ključna uloga profesionalaca u institucijama da prepoznaju ova ponašanja. Pored psihičkog, fizičko nasilje je takođe veoma rasprostranjeno i njega preživljava svaka treća žena. Prema istraživanjima, najmanji broj žena prizna da je preživelo seksualno nasilje, iako znamo da ono često ume da bude povezano sa fizičkim i psihičkim zlostavljanjem. Seksualno nasilje je i dalje tabu tema, a mnoge žene i same veruju da se silovanje ne dešava u braku ili partnerskom odnosu jer to vide kao svoju dužnost – iskrena je Pavlović.

ŽRTVA NIKADA NE MOŽE DA BUDE ODGOVORNA ZA NASILJE NAD NJOM

Prema rečima naše sagovornice, naše društvo je duboko patrijarhalno, što znači da je žena uvek kriva. Pripisuje joj se krivica čak i u situacijama ubistava, jer je shvatanje društva da je nemoguće da ju je nasilnik "bez razloga" ubio.

– Ovu sliku snažno održavaju mediji koji iz dana u dan objavljuju tekstove kojima svu odgovornost za nasilje ili ubistvo prebacuju na žrtvu. Uzroci se uvek traže u tome da ga je ostavila, da je našla novog partnera, da je bila sa prijateljicom u klubu posle ponoći... Dokle god budemo imali ovakav, neobavešteni i senzacionalistički pristup medija ovoj temi, i dokle god se ne budu javno i kontinuirano čule osude za nasilje zbog samog nasilja, bez traženja razloga, svest društva se neće promeniti, a žena će i dalje biti kriva – govori sagovornica.

Kako Sanja kaže, kazne za nasilnike su dovoljno stroge, ali se zakon ne primenjuje.

– Najčešće se dosuđuje uslovna kazna, ali je problem što se ponašanje nasilnika u tom periodu ne nadgleda i ne kontroliše. On može, a često to i radi, da ponavlja nasilje, posebno psihičko i uznemiravanje žrtve, bez ozbiljne posledice. Žene su obično obeshrabrene da pokreću nove postupke, a na njihove prijave da se nasilje dešava, policija i tužilaštvo slabo reaguju ako nema fizičkog nasilja koje ostavlja posledice u vidu povreda. Naročito je štetna praksa odustajanja od krivičnog gonjenja kada javni tužilac nalaže učiniocu nasilja da plati izvesnu novčanu sumu u humanitarne svrhe. Na taj način se direkno kažnjava porodica, odnosno žrtva se optužuje za štetu, a istovremeno se u krivični postupak vraća novčano kažnjavanje, koje je iz zakona isključeno 2009. godine. Mnogo je značajniji problem nedostatak hitnih mera zaštite, odmah kada se nasilje desi. Takođe, mali je broj preventivnih postupaka za mere zaštite od nasilja u skladu sa Porodičnim zakonom, a gotovo zanemarljiv broj onih koje se pokrenu po službenoj dužnosti, od strane javnog tužilaštva ili centra za socijalni rad – priča aktivistkinja.

NASILNIK MOŽE BITI BILO KO

Nasilnici potiču iz svih društvenih, ekonomskih i obrazovnih slojeva. Oni mogu biti vrlo dobro uklopljeni u društvo, dobre komšije i prijatelji, uspešni u svojim profesijama, ili pak gubitnici.

– Često u medijima za nekog nasilnika čujemo da je bio „tih i miran čovek“. Mi se uvek pitamo – u odnosu sa kim je bio tih i miran? Jedino što povezuje ponašanja svih nasilnika je stav o vlasništvu, odnosno stav da mu partnerka pripada od trenutka ulaska u vezu. To je nešto što zajednica, a nekada i stručnjaci, ne mogu da prepoznaju u početku, ali skoro svi oblici nasilja mogu biti primećeni, ukoliko ne želimo od toga da skrećemo pogled – obrazlaže Sanja.

Najvažnija stvar koju žena može da uradi jeste da nasilje prepozna kao sistematsko ponašanje, a ne kao izolovane događaje, pogotovo kada je reč o psihičkom nasilju. Čak i ako nije sigurna da li to što preživljava jeste nasilje, ona može da se obrati SOS telefonima ženskih organizacija gde će dobiti mogućnost da, anonimno ukoliko joj to znači, porazgovara sa konsultantkinjama.

– One joj mogu pružiti informacije o njenim pravima i mogućnostima, radu institucija, ili napraviti sigurnosni plan ukoliko je situacija ozbiljnija, odnosno ukoliko se žena nalazi u većem bezbednosnom riziku. U slučajevima kada ozbiljno strahuje za svoj život, ukoliko joj nasilnik preti ubistvom, samoubistvom, ili oružjem, neophodno je obratiti se i policiji – zaključila je Pavlović.

Žene koje su pretrpeli bilo koji oblik nasilja, mogu da se obrate pozivom na broj SOS telefona Autonomnog ženskog centra: 011/2662222 koji je dostupan svakim radnim danom od 10h do 20h.

(Jasmina Prošić)