SRBI I AUSTRIJANCI ZAJEDNO NA TURKE: 325 godina od Bitke kod Slankamena, poslušajte nemački marš o ovom boju (FOTO) (VIDEO)

20.000 Austrijanaca pod zapovedničkom palicom markgrofa Badenskog i 10.000 Srba kojima je zapovedao podvojvoda Jovan Monasterlija, sukobili su se na današnji dan 1691. godine kod Slankamena sa nadmoćnom turskom vojskom. Bila je to jedna od najvažnijih hrišćanskih pobeda koje su vodile ka vraćanju Osmanlija u Malu Aziju

Bitka kod Slankamena se vodila u blizini istoimene srpske varoši u današnjoj pokrajini Vojvodini, a tada na prostoru Sremskog sandžaka Otomanskog carstva, na dan 19. avgusta 1691. godine.

Sa jedne strane su bili Turci Osmanlije, a sa druge hrišćanske snage Svetog rimskog carstva, kojim su tada već uveliko vladali Habzburzi.

Bio je to sukob ne samo dve vere, već i dve dinastije koje su se tukle oko dominacije Srednjom i Jugoistočnom Evropom.

Sve je počelo 1680-ih godina, posebno razbijanjem opsade Beča 1683, kada je hrišćanska Evropa krenula u veliki oslobodolički pohod ka teritorijama koje je već neko vreme držala pod kontrolom ova, u tom trenutku najveća, muslimanska imperija na svetu.

Beograd je pao 1688. godine, bosna je oslobođena naredne, potom i Srbija. Austrijanci su ušli u srce Balkana.

Međutim, zbog Devetogodišnjeg rata na zapadu Evrope, kada se mnogi Nemac vratio na Rajnu da se bori protiv Francuza, Osmanlije su se oporavile i povratile mnogo toga što su u prethodnom periodu izgubile, uključujući i Beograd.

Avgusta 1691. godine je Ludvig Vilhelm, markgrof Badenski, sakupio silu od oko 50.000 ljudi i 90 topova, i krenuo na marš na jug kako bi Otomane isprovocirao da uđu u još jednu bitku sličnu onoj na Mohaču, i kako bi ponovo osvojio sve ono što su muslimani povratili.

U njegovoj vojsci su pored snaga Svetog rimskog carstva bili i mnogi Srbi; šta više, pored markgrofa Badenskog najznačajniji hrišćanski zapovednik je bio podvojvoda Jovan Monasterlija koji je predvodio srpsku miliciju. Odnos Srba i Austrijanaca je bio otprilike jedan naprema dva.

Turaka je bilo daleko više i imali su 158 topova.

Boj se odigrao na desnoj obali Dunava, suprotno od ušća Tise. Obe vojske su se prvobitno okupile kod Zemuna, ali nadmoćne Osmanlije nisu napadale. Zato je Badenski pokušao da ih isprovocira i natera na pokret tako što se polako povukao ka utvrđenim pozicijama kod Slankamena, na brdu Mihaljevci. Oni su se navukli na fintu i krenuli su u poteru, opkoljavajući austrijsko-srpsku koaliciju.

Do 19. avgusta obe vojske su se smanjile, usled vrućine, zaraznih bolesti i dezerterstva; sa naše strane je ostalo oko 33.000, sa druge strane je bilo 50.000 ljudi.

Na desno krilo naše vojske Badenski je postavio praktično čitavu artiljeriju i 20 pešadijskih bataljona, u centru su se nalazi Brandenburžani, levo mešavina pešadije i konjice.

Osmanlijska spahijska konjica se tada konačno pokrenula i napala, ali prilično dezorganizovano; pritom, iako ih je bilo dosta više, bili su lošije opremljeni i nisu mogli da se mere sa vatrenom moći hrišćanskih trupa. Na sve to, Otomani su i logistički podbacili i njihove linije snabdevanja su se raspale.

Uprkos svemu tome, bitka je počela dobro po njih, budući da su uništili osam stotina austrijskih teretnih kola sa provijantom.

Međutim, 20.000 Austrijanaca pod komandom Badenskog i 10.000 Srba pod palicom podvojvode Monasterlije (6.400 pešaka i 3.600 lakih konjanika), bezizlaznu su situaciju preokrenuli u svoju korist i razbili otomanske linije, a potom konjicom zbrisali turska krila.

Veliki vezir Fazil Mustafa-paša Ćuprilić, rodom Albanac iz okoline Velesa, poginuo je tokom bitke. To naravno nije pomoglo Osmanlijama; moral im se stropoštao i dali su se u bežaniju. Zapravo, čak i pre smrti njegove po nekim je svedočanstvima došlo do preokreta; naime, turski vojni orkestar je navodno prestao da svira da bi pomogao Mustafa-paši da pređe iz centra na svoje levo krilo, što je u vojsci shvaćeno kao propast zbog čega je nastupila panika u njihovim redovima.

Sa hrišćanske strane gubici su bili oko 6.000 ljudi, dok je neprijatelj izgubio 20-25.000 vojnika.

Ratni plen je bio ogroman: 10.000 bikova, 10.000 šatora, četiri ratna stega (bunčuka), 14 turskih polumeseca, 5.000 konja, 2.000 kamila i mula, 154 topa, veliki novac.

I istorijski značaj ove bitke je ogroman: ona je jedan od najbitnijih karika u lancu koji je vodio ka vraćanju Turaka u Malu Aziju.

Šest godina kasnije odigraće se Bitka kod Sente, a onda će biti potpisan i Karlovački mir kojim će granica biti stabilizovana na Dunavu. Austrijanci će ponovo osloboditi Srbiju na dvadesetak godina tokom prve polovine 18. veka, kada će sveti rimski car biti i kralj Srbije, ali će se sredinom tog stoleća Turci opet vratiti na Savu i Dunav. Barem do 1804. godine.

Austrija je tada iskovala poseban medaljon u čast ove nemačko-srpske pobede, a Ludvig Vilhelm je prozvan "Turčin Ludvig", kao i "štit carstva".

AUSTRIJSKI CAR BIO SRPSKI KRALJ: Da li znate da smo bili kraljevina i u 18. veku? (FOTO) (VIDEO)

Monasterlija je dobio zapovedništvo nad Petrovaradinskom tvrđavom, a kada se povukao iz službe dobio je i mnogo zemlje od cara; vratio se na bojno polje da bi učestvovao u kršenju pobune erdeljskog kneza Ferenca Rakocija, zbog čega ga je car unapredio u pukovnika.

Obelisk posvećen ovoj bici, visok 16 metara, podignut je 1892. godine na visu iznad Slankamena. Tom je prilikom orkestrom dirigovao Stevan Mokranjac, a sam spomenik krase stihovi Jovana Jovanovića Zmaja. Oni glase: "I hvala i slava junacima vrlim, padom uzdignuti smrću neumrlim".

(O. Š.)