Nemanja Rotar: MOJ UJAK, MIKA ANTIĆ, UMEO JE DA OD ŽIVOTA NAPRAVI MAGIJU! (FOTO)

"Bio mi je uzor u smislu da čovek poželi da bude tako svestran, jer uvek postoji opasnost da od toliko talenata čovek ne iskoristi nijedan. Govorio je „Ne treba da me žalite kada umrem, treba da mi zavidite". On je proživeo 50 života u tom jednom – kao pesnik, pisac, režiser, otac porodice... i voleo je te svoje živote"

Na današnji dan, pre tačno 30 godina, umro je mnogima omiljeni pesnik Miroslav Mika Antić, čije pesme i misli, na društvenim mrežama svakodnevno deli na hiljade ljudi.

Preporučujemo

Umro je pre 30 godina, a na Fejsbuku je I DALJE ŽIV! I svi ga OBOŽAVAJU!

Književnik Nemanja Rotar, inače sestrić legendarnog pesnika, u romansiranoj biografiji pažljivo je istražio život i pesme Miroslava Antića, na osnovu čega je napisao uzbudljivu i neodoljivu knjigu o velikom pesniku i o njegovom vremenu.

- Knjiga "Sutradan posle detinjstva" je doživela, mogu slobodno reći, veliki uspeh kako kod čitalačke, tako i kod stručne javnosti. Dva izdanja, preko trideset promocija u zemlji i inostranstvu, svedoče u prilog tezi da interesovanje za Miroslava Antića ne jenjava ni nakon tri decenije od njegove smrti. Mogu da napomenem da ću već desetog jula na Kotorskom festivalu dečijeg stvaralaštva imati promociju baš ove knjige - kaže za Telegraf književnik Nemanja Rotar.

Kako je pre ove knjige o Miki napisao dosta toga, ovaj uspeh je, kako kaže, doživeo kao otvaranje ka novoj publici.

- Nisam se polakomio niti uobrazio, ako na to mislite, naprotiv. Volim trenutke kada mi se čitaoci obrate i kažu mi da su uživalu u mom delu. To me ispuni srećom. Sve drugo je samo taština, sve nagrade i priznanja. Ukoliko nemate čitalaca koji vas vole, promašili ste poziv - navodi Nemanja.

Na pitanje otkud knjiga o slavnom pesniku, naš sagovornik kaže:

- Pored ličnih i porodičnih razloga, pošto je Mika Antić moj rođeni ujak, tražio sam jednu knjigu koja će potpuno da odudara od onoga što sam ja do sada pisao, i tematski i stilski. Mislim da sam to postigao. Pre svega moram da kažem da sam se osećao zadovoljno dok sam je pisao. To je bio prvi put da ne pišem o istorijskim temama. Ovo je jedna tema koja je intimne prirode, zadire u neke lepe stvari, u moje detinjstvo koje sam proveo u bezbrižnim vremenima, i putujući u tu prošlost, susreo sam se sa Mikom - priča književnik.

Mika je želeo da o njemu i njegovom životu priča počne: "Bio jednom jedan, a možda i nije bio"...

- Mislim da se u periodu prelaska iz doba adolescencije u prvu zrelost, svi susreću sa Mikom Antićem. Posebno danas, kada živimo u ovom okruženju kakvo jeste, bremenito i uglavnom obeleženo nekim ružnim događajima i poljuljanim međuljudskim odnosima, tegobnim životom, siromaštvom u svaklom smislu - materijalnom i duhovnom, okrećete se tom lepom periodu. Knjiga je nastala pišući o prošlosti grada Pančeva, i sve se povezalo sa Mikom i uvezalo u neraskidivi čvor - objašnjava sestrić velikog umetnika koji je ostao zapamćen kaosvojevrstan simbol svog vremena.

Antić je dominantna figura u toj knjizi jer je i junak knjige, ali u isto vreme govori o samom Rotaru, kao članu pesnikove porodice. Zato je "Sutradan posle detinjstva" knjiga o dva pisca i o nekom bezbrižnom vremenu u kome su živeli.

– Imao sam problem kako da napišem knjigu, posebno jer je Mika bio čovek koji nije podnosio te oficijalne biografije, on čak nije voleo ni beleške autora koje obično dođu na kraju knjige. Stalno ih je menjao, pisao nove i govorio je da on želi da čitaoci napišu njegovu biografiju, jer njemu ne treba biografija koju je već proživeo. Zato knjiga žanrovski nije jednodimenzionalna, ona je polifona. U njoj se prepliće više žanrova: od romana, biografije, hronike, romana o odrastanju... više se stilova i književnih formi prožima. Baš iz tog razloga mislim da bi on želeo jednu neobičnu knjigu o sebi – ističe Rotar.

- Mika je imao običaj da kaže, kada bi neko pričao o njemu i njegovom životu, da počne baš kako bi počeli pripovedači da pričaju Bajke o Zakavkazju: „Bio jednom jedan, a možda i nije bio". Komponenta nestvarnosti je takođe vezana za Antića jer je on neuhvatljiv u svakom smislu, i zato je ta knjiga morala biti takva. I verujem da bi mu se dopala - iskren je autor romansirane biografije „Sutradan posle detinjstva".

Sestrić Mike Antića smatra da Mika sada još više dobija na značaju i izdvaja se kao simbol, baš zato što govori o tim stvarima koje danas iščezavaju: ljubav, nežnost i odrastanje.

- To su neke suptilne stvari koje su danas postale neuhvatljive. Okrećemo se ružnim, socijalnim temama, okrećemo se temama o tehnici... gubi se suština, empatija u odnosu među ljudima, nežnost, topla reč, humani dodir... zato Mika ima i toliko poklonika sada i toliko vernih pristalica. Grupa posvećena njemu na Fejsbuku ima 350.000 fanova, što ga svrstava u jednu od najpopularnijih figura na ovim prostorima. Imam kontakt sa ljudima koji održavaju grupu. Ovim putem želim da se zahvalim administratorima grupe zato što su mi izašli u susret i sve informacije koje sam im do sada poslao u vezi sa knjigom, oni su objavili – naglašava pisac.

Na koncertima Tome Zdravkovića, Mika je recitovao poeziju

Nemanja je u knjizi želeo da objasni to što i njega samog muči: odnos između dela i publike.

- Kako napisati delo a da danas bude čitano, odnosno kako da ne skliznete u nešto što je šund, kič i vulgarno podilaženje ukusu publike? Kako da zadržite sve elemente jednog umetničkog dela a da to bude čitljivo? Mika je kao pesnik imao nastupe sa pevačem kao što je Toma Zdravković. Oni su bili veliki prijatelji, boemi, često su nastupali zajedno, Mika je bio gost na njegovim koncertima. Taj fenomen mene opčinjava, da neko izlazi na scenu i recituje poeziju pred 4.000 ljudi koji su, pritom došli na koncert narodne muzike, i koji to prihvataju. Ne bi ga Toma zvao da je mislio da će to da izazove negodovanje. Mika je to umeo - sa osmehom priča sestrić Mike Antića i osvrće se na trenutnu situaciju i poziciju pesnika koja je zanemarljiva. Međutim, veliki Mika se i tu „snašao".

- Čim mu se pojavi knjiga poezija, ona je odmah u samom vrhu bestselera. Zbirka „Tako zamišljam nebo" je odlično prošla, baš je odjeknula. I to je paradoks! Nobelovac, pesnik Oktavio Paz rekao je da se „kvalitet jednog vremena i stepen njegove duhovnosti meri prema tome koliko se čita poezija u tom vremenu". Danas se malo čita poezija, pa je tako i stepen duhovnosti nizak - kaže Rotar, koji je svojim romanom pokušao da učini nešto po tom pitanju, da izvrši varku kada su čitaoci u pitanju, da ih zaintrigira na stilski prijemčiv način, da im ispriča priču o vrednim stvarima.

Nemanja Rotar, autor nekoliko knjiga eseja, pripovedne proze i romana, među kojima su najznačajniji: „Poslednja noć na Levantu" (roman o najvećoj opsadi Carigrada), „Netrpeljivost" (nagrada „Borislav Pekić" 2006. godine) i „Dnevnik ljudoždera". Otkriva se publici kao vešt biograf i hroničar jednog posve drugačijeg vremena od današnjeg. U izdanju „Arhipelaga", objavljena je njegova knjiga „Sutradan posle detinjstva", romansirana biografija Miroslava Mike Antića.

Mika je bio čovek eksplozivne prirode, ali šarmantan i lucidan

- U junu 1986. kada je Mika umro, imao sam 12 ili 13 godina, sećam se da sam tog leta baš završio sedmi razred. Često je dolazio kod nas u Pančevo, u stan moje bake, a posle i kod nas u kuću. Mika je običavao da bane nepozvan, da nas iznenadi. To je najviše voleo, da se ne najavi. Sećam se moje bake, koja bi se oduševila kada joj se sin pojavi, to je bio praznik za nju, odmah se spremao ručak, da se Mika ugosti... Pamtim ga da je bio čovek eksplozivne prirode, nije mogao da se skrasi na jednom mestu. Voleo je da govori, da priča. Bio je elokventan i ravničarski razbrbljan. Ali bio je vrlo lucidan i šarmantan u tim nastupima. Nas dvojica nismo imali neke trenutke osamljenih i intimnih razgovora, bio sam mali. Nisam imao tu priliku. Ali, ono što mene veže za njega jeste da je neke moje prve, školske radove koje sam ja pisao u trećem ili četvrtom razredu osnovne škole, Mika je objavio u „Nevenu", časopisu koji je tada uređivao. Mika je praktično, prvi publikovao moje radove. Prepoznao je talenat kod mene, žicu za pisanje. Rekao je „ovo je odlično, ja ću to da objavim", i onda je tako i bilo – sa oduševljenjem se seća Nemanja.

- Pamtim da je bio strog, jednom mi je čak udario ćušku jer smo njegov sin iz trećeg braka, Vuk i ja napravili neki nestašluk. Neke kanape smo vezivali, igrali se, pa smo zamalo mogli da napravimo haos sa strujom, i da bude svašta. Kada je to video, bio je jako ljut, održao nam je pridiku. Pamtim ga i kada smo odlazili preko leta kod njih u Novi Sad u kuću, baka Mela i ja. Tamo smo boravili i po mesec dana. Kada bi oni došli sa mora, donosili bi poklone, pa bi nam Mika puštao crtane filmove na video rekorderu, već u to vreme je imao video rekorder. Pamtim ga kao čoveka koji je bio veoma zanimljiv, u svakom smislu – iskren je Rotar.

Na pitanje da li je upravo Mika uticao na Nemanjin životni poziv, da i sam postane književnik, kaže:

- Pisanje je kao i bolest, što je rekao Kiš, ona potiče od dve mutacije gena i od svega zavisi. To je nešto intimno u vama. Miku zaista volim kao književnika i stvaraoca. Uticao je na mene, samim činom pisanja ove knjige. Smatram da je on vredan književnik, u svakom smislu. Ne samo da ima tu popularnost na osnovu neke šarmantnosti u tom kazivanju poezije i pristupu publici, već iza njega stoji jedno zrelo, ozbiljno književno delo koje nije dovoljno pročitano. Pogotovo taj korpus poezije koji je on pisao u poznim godinama. Mislim na „Savršenstvo vatre", recimo, knjigu koja je jedna testamentarna, filozofska knjiga, mislim na njegove filmove koji su odlični: i dugometražni i kratkometražni, i mislim na njegovo slikarstvo. I tu je značajno uradio. Bio je jedna renesansna ličnost, u vremenu uže specijalnosti na jednog fah idiota, kada svako radi samo jednu stvar i nema osećaj punoće - navodi književnik.

U knjizi, kako kaže, ima mnogo podataka koji do sada nisu bili poznati.

- Ima pre svega nekih podataka koji su vezani za moju porodicu. Tu se pojavljaju pisma, beleške iz dnevnika moje prabake, bake. Njihova svedočenja dede, pradede... kako su oni videli Miku. Ima dosta i o mojoj baki i deki, generalno dosta zanimljivosti o mojoj porodici, gde se jasno vidi u kakvom je u stvari okruženju Mika rastao. Mislim da je to jako bitno. To se možda prvi put pojavljuje iz nekih uglova koji do sada nisu sagledani. U knjizi su i fotografije koje svedoče o tom vremenu, njegove rane mladosti i dečaštva koje je proveo u Mokrinu, Kikindi i Pančevu. Za neke zgode i nezgode koje je imao kao dečak i kao mladić. A kasnije i kao zreo čovek. Ovo nije neka senzacionalistička priča iz pozicije rodbine, da se iznose neki podaci koji bi ne znam šta učinili... naprotiv. Još vise se rasvetljava njegova priroda kao čoveka koji je voleo porodicu i bio posvećen tome. Bio je vrlo vezan za majku, dok sa ocem nije, nisu se slagali. To sam i opisao, a posebno je zanimljivo što se taj odnos sa ocem njemu vratio kao bumerang, jer on sa svojim sinom iz drugog braka, Igorem, najstarijim sinom, nije mogao da nađe zajednički jezik: opet je došlo do nesporazuma i do istih razmimoilaženja, kao što ih je sam Mika imao sa svojim ocem - iskren je Nemanja.

Priznaje i da je ostavio neke nedorečenosti za neku novu, sledeću priču:

– Ima nedorečenosti. Na primer, enigma "Plavog čuperka". Moja majka je tvrdila da je Plavi čuperak napisan po određenoj ženskoj osobi. Nisam otkrio tu tajnu u knjizi, to sam ostavio za neki sledeći ljubavni triler. To je za čitaoce jedna enigma koja tek treba da se razreši – tajanstven je autor.

Mika je živeo u multikulturalnim sredinama, i voleo je da kaže „čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi"?

– Bio je čovek kosmopolita i to je bio njegov pristup životu. Bio je zgožen divljanjem, malograđanskim strastima.... Duboko bi ga potreslo da je doživeo raspad Jugoslavije, srećom, umro je ranije. Imao je prijatelje u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Sa mnogima je baš bio drugar. Od Zuka Džumhura, Arsena Dedića... preko mnogih makedonskih i slovenčakih pesnika. On je upravo tražio ljude, u ljudima. Ne boju kože, nacionalnost niti bilo šta drugo. Tražio je plemenitost, nežnost, razumevanje, humanost i srž ljudskosti. Mislim da bi ga sve to duboko pogodilo, ne znam kako bi on uspeo da se snađe u ovom vremenu, vremenu sukoba i nerazumevanja, vremenu netrpeljivosti.

Mika Antić je bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umeo da napravi krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...

– Sve je to tačno. Kada je drvo u pitanju, on je u svojoj kući imao taj sto koji je sam napravio. I krov je zaista sam podigao. Doneo je mnogo alata iz Amerike, kada je bio tamo na jednom gostovanju. Voleo je da radi sve to, da radi na kući, voleo je zidarski posao... Voleo je sve što ima veze sa rukama, zaista je bio kompletna ličnost, voleo je običan posao, koji je takođe majstorstvo jer treba znati napraviti dobar sto. To je dostojno poštovanja. Sećam se, roditeljima su se svidele neke pločice koje je on kod sebe u kući ugradio. Moji su bili kod njega i supruge Ljilje u poseti, i svidele su im se jako te pločice. Pitali su ga gde da ih kupe, i onda je Mika sa suprugom jednog popodneva došao kod nas i ugradio nam ih. Moja mama je sa posebnom ljubavlju gledala u njih, jer je njen 14 godina stariji brat Mika to namestio. Mislim da je, kada smo prodavali taj stan, njoj bilo najteže da se odvoji od tih pločica. Čak mislim da osoba koja je kupila stan ni ne zna da je te pločice Mika Antić stavio – sa setom priča Rotar.

Mika je zaista umeo sve to: da od života napravi magiju, a to i jeste suština svega.

– Bio mi je uzor u smislu da čovek poželi da bude tako svestran, jer uvek postoji opasnost da od toliko talenata čovek ne iskoristi nijedan. Govorio je „Ne treba da me žalite kada umrem, treba da mi zavidite". On je proživeo 50 života u tom jednom – kao pesnik, pisac, režiser, otac porodice... i voleo je te svoje živote – zaključuje razgovor Nemanja Rotar, sestrić Mike Antića i autor romansirane biografije velikog pesnika „Sutradan posle detinjstva".

***

O NEMANJI ROTARU

Nemanja Rotar je autor nekoliko knjiga eseja, pripovedne proze i romana, među kojima su najznačajniji: „Poslednja noć na Levantu" (roman o najvećoj opsadi Carigrada), „Netrpeljivost" (nagrada „Borislav Pekić" 2006. godine) i „Dnevnik ljudoždera". Otkriva se publici kao vešt biograf i hroničar jednog posve drugačijeg vremena od današnjeg. U izdanju „Arhipelaga", objavljena je njegova knjiga „Sutradan posle detinjstva", romansirana biografija Miroslava Mike Antića.

(Jelena Odabašić)