INTERVJU SA LAUFEROM: Umetnost u Srbiji ima veliki potencijal, ali treba menjati mentalitet!

Možete li da uporedite kulturne scene razvijenih zapadnih zemalja i Srbije?

Regionalna umetnička scena je ujedno i veoma živa i potpuno nestrukturirana. Kad je reč o sadržaju i kvalitetu, imate fantastične umetnike - kao što su oni s kojima mi radimo. Ali veoma je teško pronaći ih, znati šta se radi, videti zanimljive izložbe. Glavni muzeji su zatvoreni, galerije, uglavnom, nisu komercijalne, a škole umetnosti uglavnom kaskaju, i to po nekoliko generacija. Nisam ovde da držim lekcije bilo kome, ili da krivim institucije. Radeći sa Đinđićevom administracijom u Narodnom muzeju, potpuno sam svestan magnitude izazova u oblasti kulture i umetnosti. Na jedan način, pravo je čudo da mlade osobe imaju hrabrost i pristaju na odricanje kako bi posvetile ceo život umetnosti, pod ovakvim okolnostima. I to je verovatno razlog što su neki od njih tako neverovatno dobri u onome što rade. Prolazak kroz ove teškoće nudi im sadržaj, kao i jedinstven uvid u ljudsku prirodu.

Može li u Srbiji dobro da se živi od umetnosti i kako?

Biti mlad umetnik nije lako, bilo gde. Bilo koji umetnik će morati da radi oko 15 do 20 godina pre nego što stvori ime na tržištu. Očigledno, samo mala manjina uspe da zaista živi od svoje umetnosti u Srbiji. Ali, imajući to u vidu, troškovi života i struktura društva još uvek omogućavaju mladim umetnicima da barem pokušaju, što je postalo gotovo nemoguće u mojoj zemlji.

Zašto u Srbiji u galerijama nema cena? Je l to normalno?

To je direktno nasleđe sistema u kojem je država bila svemoguća, i mogla je sa 100 odsto da učestvuje u finansiranju umetničke scene. Umetnici su bili viđeni skoro kao javni radnici, što i jeste slučaj, na više načina nego što nije. Tako da je pitanje novca bilo percipirano kao "nešto što je sređeno", nešto o čemu ne treba brinuti. Nije više tako. Sada živimo u sistemu svemogućeg tržišta, sa svim njegovim dobrim i lošim stranama. I krajnje je vreme da ova realnost bude priznata.

Šta je savremena umetnost, slobodna aktivnost duha ili unosan biznis?

I jedno i drugo, očigledno. To je dobar deo u ovim teškim promenama, jer je to oduvek bilo tako, čak i dok je država štitila ljude od jednog dela ove realnosti. Najvažnije je razumeti da, u današnjem svetu, živi umetnici dobijaju više pažnje nego ikad. Polako shvatamo da nije dovoljno biti mrtav umetnik kako bi se imala tržišna vrednost. Mladi, živi umetnici sada postižu velike cene na aukcijama. Postoje već konkretni znaci da sve ovo dolazi u Srbiju i u region. Ovaj proces će na kraju redefinisati tržište umetnina, kao i umetničku scenu.

Šta je hitno potrebno Srbiji, kad je reč o umetnosti i kulturi?

Sve je prioritet. Rekao bih, ipak, da su muzeji na prvoj liniji ovog pokreta. Muzej je ključan kako bi se deca uvela u svet kreativnosti i umetnosti. Deci su potrebni primeri i modeli od kojih će dobijati inspiraciju. U svetu sporta, imaju Đokovića i druge. U svetu kreativnosti, koji je verovatno najbitniji deo obrazovanja, deca u Srbiji skoro da nemaju ništa. Još malo pa možemo govoriti o izgubljenoj generaciji.

Kakav je obrazovni sistem u Srbiji, kad je reč o umetnosti?

Jedan dobar aspekt je da se mladi ljudi koji studiraju umetnost još uvek uče raznim tehnikama i umećima. To je nešto što neke umetničke škole na Zapadu često zanemaruju, zbog ideje da je jedino neophodno samoizražavanje. Umetnik mora biti sposoban da vlada svojim izabranim medijem, od početka do kraja. Samo ovako umetnik može izraziti punoću i dubinu sadržaja. Imajući to u vidu, umetnike prečesto uče dobri tehničari, koji nisu sami umetnici, i nisu u kontaktu sa svetom umetnosti. Studentima se serviraju teorije i pogledi od kojih nemaju koristi ako odaberu da se umetnošću bave profesionalno.

Vaš savet mladom umetniku, rođenom u Srbiji? Šta tačno treba da radi, a šta nikako ne treba da radi?

Imam samo jedan savet: verujte u sebe. Ako ne verujete vi, niko neće. Kada verujete u sebe, radite vredno, a kada radite vredno, postajete bolji; kada postajete bolji, bivate primećeni. Ne budite nesrećni, ako možete da budete umetnik. 

Kakav je trenutno status Beograda u svetu umetnosti, a kakav bi mogao da bude? Šta je sa tzv. "unutrašnošću" Srbije? Kako dovesti ozbiljnu umetnost tamo?

Umetnička scena u Beogradu je neverovatno živa i raznolika. Veći deo nje, međutim, čeka na strukturiranje tržišta, kako bi moglo da se stvori dovoljno prihoda, poslova, vidljivosti. Ostatak Srbije, osim par većih gradova, je pogođen žestokom centralizacijom koja je u toku. Samo u Francuskoj ili Mađarskoj možete videti takvo zanemarivanje svega drugog što nije u glavnom gradu. Ovo važi za sve, pa i za umetničku scenu.

Koji je problem sa muzejima u Srbiji?

Jedna reč: mentalitet. Ljudi koji ponavljaju da je to finansijsko pitanje i koji vrebaju Ministarstvo kulture tražeći još para i podrške jednostavno odbijaju da prihvate sopstvenu poziciju. Oni žele da bude finansijski neodgovorni, a da ipak odlučuju o svemu. Kad u vašoj kolekciji imate dela umetnika kao što su Pikaso, Mondrijan i Abramović, novac ne može biti problem. Ako jeste, onda barem pokažite svoju kolekciju, na bilo koji način, bilo gde, ali je pokažite.

Da ste vi ministar kulture u Vladi Srbije, kojih su pet stvari koje biste prvo uradili?

Ali nisam ministar i, ponavljam, neću nikako da držim lekcije. Nisam pametniji od tih ljudi, samo imam drugačije iskustvo. Ljudi u ministarstvu rade najviše što mogu sa onim što imaju. Ja bih radio isto to što oni rade. Nadam se.

Vi ste tzv. "srpski zet", a Švajcarac. Kad igraju Đoković i Federer, za koga navijate?

Nikad nisam voleo Federera i uvek sam navijao za Đokovića. To nije stvar nacionalnosti, nego ličnosti.

Da imate sve pare ovog sveta, a da možete da kupite samo jednu sliku, koju biste kupili da visi na zidu u vašoj dnevnoj sobi?

Podelio bih tu sumu na mnogo delova, kupio hiljade predivnih umetničkih dela iz regiona i otvorio bih muzej u koji bi ulaz bio slobodan, a svakog dana bi u njega dolazile školske ekskurzije.

(I. Ć.)