U ovom selu u Turskoj SVI GOVORE SRPSKI! (FOTO)

Kruševljani su u Turskoj izgradili svoje selo, tražili i pronašli sličan prostor i podigli Aladžami, selo identično onom koje su napustili

Hasibe Gejik deo je višemilionske turske nacije, koja istovremeno i Bosnu oseća kao svoju domovinu. Njena majka imala je samo šest meseci kada je iz nevesinjskog sela Kruševljani ponešena na dalek put ka Turskoj.

Preporučujemo

SAMO JAKO: Celo selo podiglo kuću rukama na sopstvena leđa i prenelo je preko polja (VIDEO)

Njen deda Alija Žarko, sa suprugom i troje ženske dece 1924. godine, poput mnogih drugih pre i posle njega, krenuo ka Turskoj, zemlji u kojoj je veliki broj Bošnjaka nakon Berlinskog kongresa video jedino mesto za miran i normalan život. Kruševljani su u Turskoj izgradili svoje selo, tražili i pronašli sličan prostor i podigli Aladžami, selo identično onom koje su napustili.

- Volim što sam Turkinja, ali volim i što sam Bosanka. Mama mi je imala šest meseci kad je otišla. Rođena sam u selu Aladžami (Alacamii) kod Afjona gde svi govore bosanski - kaže Hasibe.

Bosnu je upoznala tokom posete rođacima. Ovih dana obišla je porodicu Pitić u Goraždu, muftiju goraždanskog Remziju i njegovu suprugu Hajriju, planira ići i na Bunu. Ove godine je došla na nešto duži odmor, jer od života u Izmiru se umori iako je u penziji.

- Kad sam prvi put došla u Bosnu i vratila se u Tursku ne mogu da izdržim, želim ovde da budem. Teško je, jer nisi ni tamo, nisi ni ovamo. Duša hoće ovo, mirise ove da tegli unutra. Šta je to, ne znam, ali znam da je nešto lepo. Ima i Turaka koji dođu samo jedanput ovde, ali onda želi opet da dođe. Ovde ima nešto, a šta je ne znam, ali vuče ovamo. Neka dođe, samo neka dođe. U Bosni ima to nešto - dodaje Hasibe.

To čemu imena ne zna, ali oseća duboko u sebi, doživela je u blagajskoj tekiji, na Buni kod Mostara. Nakon očeve smrti dugo nije plakala, suzu nije mogla da pusti uprkos boli koja ju je razdirala. Saveti prijatelja, čak ni lekari nisu uspevali da pomognu. Nakon dva rekata namaza u tekiji suze su potekle same.

Odmah po rođenju njen otac dao joj je ime Ziba. Po jednom zlatnom insektu koji, po rečima naše sagovornice, može da živi samo u cvetu ruže, a bez njega ugine. Međutim, prezime Žarko moralo je biti promenjeno, preinačeno je u Jildirim, a u matične knjige Ziba je upisana pod imenom – Hasibe. Tadašnja vlast, osim imena, zabranila je i učenje bosanskog jezika, ali su ga Bošnjaci sačuvali i preneli budućim pokoljenjima. Deo svoje životne priče Hasibe je opisala u svojoj prvoj knjizi "Ziba", objavljenoj na turskom jeziku.

Kruševljani su pre nekoliko godina započeli tradiciju okupljanja davno raseljenih porodica iz ovog dela Nevesinja. U selu iz kojeg su njihovi dedovi otišli pre 100 i više godina klanjaju Bajram namaz u istoj džamiji u kojoj su to učinili i njihovi preci pre nego što su ostavili svoje kuće i bogate posede. Obnavljaju rodbinske veze, dušu napajaju ljubavlju prema Bosni koju su osećali i njihovi očevi, ali su u čežnji za domovinom umrli daleko od nje.

(Telegraf.rs / Anadolija)