Svaki put kad kažete da ste "stavili glavu u torbu" citirate jednog VELIKOG srpskog državnika (FOTO)

Ključni događaj koji je doveo do nastanka ove čuvene fraze koja se u srpskom narodu često koristi kako bi opisala stanje u kojem je neko u smrtnoj opasnosti, odigrao se na Sretenje 1815. godine kada su Turci odrubili glavu velikom Stanoju Glavašu

Borba srpskog naroda za slobodu koja se zahuktala početkom 19. veka (iako je trajala od 15. veka u kontinuitetu, sa većim ili manjim intenzitetom) imala je za posledicu stravične ljudske žrtve sa naše strane.

Preporučujemo

VATIKAN JE VAVILONSKA BLUDNICA: Ovo je najluđa teorija zavere, a neki i dalje u nju veruju (FOTO)

Do toga je posebno došlo nakon sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine, do koga je opet sa svoje strane došlo nakon što su Rusi sklopili sa Turcima sporazum zbog Napoleonove invazije.

Po tom sporazumu, Bukureštanskom miru, mi bismo imali autonomiju ali bi Turci ipak vladali, što je za srpski narod bila izdaja i nešto neprihvatljivo, jer bi to značilo da su sve žrtve do tada podnesene, od one na Mišaru do one na Čegru, bile bačene u vodu.

Naučnici nas upozoravaju da čovečanstvo može da se ugasi za 100 godina!

Uglavnom, Rusi su povukli svoje trupe sa ratišta u Vlaškoj i Moldaviji a Srbiju - hteli, ne hteli - ostavili na milost i nemilost svoj osmanlijskoj sili. Zbog toga Ruse objektivno ne možemo da krivimo, jer niko normalan tuđe interese ne stavlja ispred svojih, osim nas kad pričamo o Rusima.

Uglavnom, usledile su dve teške godine tokom kojih su Turci i njihove pomoćne jedinice izvršile genocid nad Srbima u Šumadiji.

Oktobra 1814. izbila je Hadži-Prodanova buna koja je u krvi ugušena, a u čijem su gušenju učestvovale čak i neke vojvode iz Prvog srpskog ustanka (čak i Miloš Obrenović), jer je izbila u pogrešnom godišnjem dobu i "bez pristanka prvih vođa u narodu, i bez ikakve spreme; izložila je cele krajeve zverskoj osveti turskoj, okvasila je kolje mučeničkom srpskom krvlju".

Ali, već 24. aprila naredne 1815. godine dignut je Drugi srpski ustanak, u Takovu, zbog čega je kod Srba poznat i kao Takovski ustanak.

Miloš Obrenović je pozvao narod da ga sledi, potom se vratio sa njima u selo Crnuće, ušao u svoj vajat, obukao svečano vojvodsko odelo, predao barjak barjaktaru da ga pobode na mestu gde se će okupljati ustanici i dao jednu od naslavnijih izjava u istoriji Srba u poslednja dva stoleća:

- Evo mene, eto vas. Rat Turcima!

Samo par meseci ranije, na Sretenje u februaru, Turci su odrubili glavu Stanoju Glavašu i iskasapili mu telo.

Ne bi li "urazumili" Miloša da ne diže novu bunu, pokazali su mu torbu u kojoj je bila Stanojeva herojska glava, uz upozorenje da je njegova sledeća ako ne bude "pametan".

Miloš je tada izgovorio nešto što Srbi stalno ponavljaju, a da toga nisu ni svesni.

Rekao je: "Ja sam svoju glavu odavno metnuo u torbu, i već nekoliko vremena tuđu na svojemu ramenu nosim".

Tako je, dakle nastao taj izraz koji se prečesto može čuti kada se želi da naglasi da neko mnogo, životno rizikuje, da je u smrtnoj opasnosti.

(O. Š.)