DOVELA BIH LEJDI GAGU U SRBIJU: Intervju sa Erikom Kin, atašeom za kulturu Ambasade SAD

U Americi ljudi imaju veliki problem sa geografijom. Kad sam rekla da idem u Srbiju da radim, mnogi su mi rekli „o, Sibir“, neki čak „nadam se da će ti biti lepo u Siriji“

Zadatak koji ima ataše za kulturu u Ambasadi Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji nekome se može učiniti lakim. Promovisati američku kulturu u zemlji u kojoj ta kultura dominira već skoro 60 godina, otkad su holivudski filmovi i rokenrol ploče zavladali srcima mladih, prvo u Beogradu, a onda i po ostatku države – ništa lakše, pomisliće neko.

I pogrešiće. Jer američka kultura je mnogo, mnogo više od Holivuda i popularne muzike (nekad je to bio rok, sada Rijane i Džej-Zijevi), što Srbija uglavnom ne zna. O ovome, kao i o drugim pitanjima, za Telegraf govori Erika Kin, ataše za kulturu u Ambasadi SAD u Beogradu.

Erika, rekli ste nedavno, posle nekoliko meseci u našoj zemlji, da vam se Srbija sviđa i da biste ostali ovde ne tri, nego 33 godine. Šta vam se tačno svidelo u Srbiji?

Stvarno bih volela da mogu da ostanem ovde duže. Konstantno me impresionira Srbija. Razlog broj jedan su, mislim, ljudi. Veoma su prijateljski raspoloženi, gostoljubivi, a imaju i fantastičan smisao za humor. Sviđa mi se srpski smisao za humor, veoma je suptilan, sarkastičan. Tako da je meni lično veoma lako da se uklopim ovde, da pronađem nešto zajedničko. Stvarno mi je mnogo lepo ovde.

Od svih država u SAD, koja vam je najsličnija Srbiji?

Ja sam iz Kolorada, i mislim da je to baš Kolorado. Jer ljudi u Koloradu, ali i uopšte na zapadu SAD su nekako opušteni, prijateljski nastrojeni. Recimo, Denver, to nije veliki grad, kao Njujork ili San Francisko...

Naš momak iz Srbije igra za Nagetse...

A, da... Da, da...

Nikola Jokić...

Da, da... Je l im dobro ide ove godine?

Nagetsima nikad ne ide dobro...

Ha, ha... Ali bolji smo u američkom fudbalu. Treba da se držimo fudbala... Da se vratim na pitanje, dakle, stvarno mislim da je to Kolorado. Jer ljudi su veoma radoznali, i čim shvate da ste stranac, žele da saznaju više o vama, o vašoj kulturi. Ljudi zaista žele da se upoznaju sa vama. Tako je i ovde.

Kao neko ko je došao iz SAD u Srbiju i susreo se sa Mekdonaldsima, KFC, američkim filmovima, muzikom... Dakle sa američkom kulturom... Kakav je to osećaj?

Pomalo čudno. Mada, lično, uvek volim da vidim šta prodaju u Mekdonaldsu, jer se ponuda razlikuje, od zemlje do zemlje. Pre dolaska u Srbiju sam radila u Kini, i tamo u Mekdonaldsu imaju sladoled od crvenog pasulja. Dakle nešto što nikad nećete naći u SAD ili u Srbiji. Ali da se vratimo na suštinu pitanja. Kad je reč o američkim filmovima, na primer, saznala sam da, gledajući flimove, mnogi su ovde naučili engleski jezik. A konstantno sam zapanjena nivoom znanja engleskog u Srbiji. Kad pitam „gde ste tako dobro naučili engleski“, odgovor je uvek – „uz filmove“. Ali ono što mi se ne dopada, kad je reč o tim popularnim filmovima, je što oni predstavljaju samo jedan mali deo američke kulture.

To je dobar uvod za moje sledeće pitanje: kako je boriti se za promociju američke kulture protiv nečeg što takođe dolazi iz Amerike – govorim o pop-kulturi... Kardašijanovi, i tako dalje, znate o čemu govorim... Da li su oni, na jedan način, vaši „neprijatelji“?

Ne bih rekla da su oni neprijatelj. Na neki način, oni su prijatelji. Pružaju neku osnovnu sliku o Americi, recimo uvod u Ameriku... Kao što smo već spomenuli mnogi nauče engleski jezik uz filmove. I to je dobro. Dakle, ove stvari daju skicu, opštu sliku Amerike, a onda se mi trudimo da damo kompletniju sliku. Tako da mi, na neki način, nadopunjujemo to o čemu govorite.

Šta tačno pokušavate da promovišete u Srbiji? Koji je vaš cilj u 2016?

SAD su multikulturalno društvo, pa smo fokusirani na promociju bogatstva celokupne kulture. Promovisaćemo muzičke festivale, kao i ranije... Zapanjena sam koliko džez festivala ima ovde! Podržavaćemo neke pozorišne predstave... Ja lično volim vizuelnu umetnost, mislim da na taj način ljudi mogu da se uključe. Ne znam da li vam je poznato da je deo kolekcije Pavla Beljanskog u rezidenciji ambasadora? Znam da je to deo srpske kulturne baštine, ali umetnost, bilo da je srpska ili američka, može da služi kao most u komunikaciji među kulturama.

Da vam neko da zadatak promocije srpske kulture, kako biste vi to radili? Da, recimo, želite da ljudi u SAD saznaju nešto o srpskoj kulturi, šta biste uradili?

Pre svega, morate znati da u Americi ljudi imaju veliki problem sa geografijom. Kad sam rekla da idem u Srbiju da radim, mnogi su mi rekli „o, Sibir“. Ili čak „nadam se da će ti biti lepo u Siriji“. Tako da mislim da bi nam trebala jedna velika lekcija iz geografije, pre svega. Mislim i da mnogi ljudi još uvek imaju pogrešnu predstavu o Srbiji, i da je njihova predstava o Srbiji zamrznuta u prošlosti. Neki ljudi su bili zabrinuti za mene kad su čuli da idem u Srbiju.

Dakle, šta prosečan Amerikanac misli o Srbiji?

Iskreno, mislim da mnogo njih ni ne zna gde je Srbija. A oni koji znaju, veliki broj njih misli „to nije sigurna zemlja“. A ono što me najviše razočarava je činjenica da ljudi tako malo znaju o prirodnim lepotama Srbije. Srbija ima toliko toga da ponudi. Moji roditelji su dolazili ovde, za Božić, i mnogo im se svidelo. Planiraju da ponovo dođu sledeće godine. Moramo da imamo više razmene, da više Amerikanaca dolazi ovde... Turizam ima ogroman potencijal u Srbiji. Na primer, mnogo Amerikanaca je zainteresovano za tradicionalne rukotvorine... U SAD imate časove vezenja, recimo, i ljudi plaćaju dobro da bi to naučili. Imate veliki potencijal, kad je reč o turizmu i biznisu.

Da imate budžet, koga biste iz SAD doveli ovde, da promoviše američku kulturu?

Ja stvarno volim Lejdi Gagu. Ona predstavlja jedinstven aspekt američke kulture, ona je primer poznate ličnosti koja koristi svoj status u pravu svrhu. Promoviše umetnost, osnovala je fondaciju koja se bori protiv nasilja, pomaže LGBT osobama... Zato je volim, jer nije samo umetnica, nego radi i nešto za opšte dobro.

Koliko novca bi vam trebalo da je dovedete ovde?

Ha, ha... Nemamo mi taj budžet... To je baš hipotetički...

Kako vam prija svakodnevni život ovde u Srbiji? Šta volite ovde?

Ono što mi se veoma sviđa je osećaj zajedništva. Sviđa mi se ta veza koju ovde stvaraju ljudi između sebe. To je nešto što je veoma različito u odnosu na Sjedinjene Države. Dakle, taj osećaj zajedništva, to je nešto što Srbija ima i što treba da zadrži. Specijalna veza među ljudima.

Koliko ste zadovoljni sa radom „Američkih kutaka“ u Srbiji? Kakvi su planovi?

Veoma sam zadovoljna. Kao što znate, imamo osam Američkih kutaka u Srbiji. Ono što mislim da je sjajno u njihovom radu je da se prilagođavaju zajednici u kojoj rade. Na primer, ljudi iz Kutka u Vranju su uvideli da ima mnogo nezaposlenih žena, i onda su organizovali kurseve na kojima su žene učile kako da prave šalove i slične stvari, da ponovo ožive ove pomalo zaboravljene veštine, i da na neki način upute ove nezaposlene žene u preduzetništvo. To je veoma impresivno. I poenta uspešnog programa je da pružite nešto što zajednici treba, i što je, na kraju, korisno. Kutak u Novom Sadu, na primer, organizuje TOEFL testiranje. Takođe smo zaključili da je potrebno ponuditi i vežbanje engleskog sa nekim kome je to maternji jezik, pa se trudimo da i to bude u ponudi kutaka.

Gde tačno prestaje vaša uloga, kao ambasade, kad je reč o pomoći ovim ljudima?

Mi organizujemo programe posete SAD, u kojima, recimo, učesnici programa iz Srbije mogu da se susretnu i razgovaraju sa američkim preduzetnicima, i da saznaju kako taj sistem funkcioniše. Onda se oni vrate u Srbiju, sa novostečenim znanjem, i pokušaju da primene ono što su videli u Americi. Dakle, naša uloga je, pre svega, u povezivanju ljudi. Pružamo mogućnost ljudima da steknu znanje, i onda oni mogu da ga primene onako kako misle da je najbolje.

Mislite li da su ljudi u Srbiji ovde pomalo uplašeni, da oklevaju da budu preduzetnici? Da li je ovo recidiv iz socijalizma, kad je privatan biznis bio no-no? Ostatak onog „bolje da ja imam siguran državni posao“?

Ima oklevanja kod mnogih, ali i u Srbiji imate veliki broj uspešnih preduzetnika. Jedno je istina i u SAD i u Srbiji – preduzetništvo nije lako. Stvarate nešto ni iz čega, krčite svoj put. Pa mislim da je prirodno da se oseća malo straha, barem na početku. Takođe, preduzetništvo nije za svakoga.

U Srbiji je posle 1999. i bombardovanja postojao izražen antiamerikanizam. Ovo se tokom vremena promenilo, i sve je slabije kako godine prolaze. Otkad ste ovde, da li ste se imali susret s tim? Kakav je, po onom što ste videli, stav ljudi u Srbiji prema SAD i Amerikancima?

Mislim da u Srbiji, kao i svuda u svetu, ljudi prave razliku između Amerikanaca i američke vlade. Lično, nikad nisam osetila da su ljudi nepristojni ili grubi prema meni, naprotiv, puni su poštovanja, kako za mene lično tako i za Amerikance generalno.

Ali sigurno ste imali neku oštru raspravu na tu temu, ovde ljudi vole o tome da pričaju?

Naravno, naravno, ali to su potpuno različite stvari... Kao Amerikanka, ja sam za slobodu govora. Ako neko u Srbiji hoće da kritikuje američku spoljnu politiku, pa dobro. U Americi se ne slažu svi sa našom spoljnom politikom, mnogi ne vole predsednika ili vladu. Tako da, ne bih sve to nužno okarakterisala kao antiamerikanizam, nego samo kao neslaganje sa nekim stvarima koje su SAD uradile.

(I. Ćuzović)