BIO SAM UGLJENISAN, NISU MOGLI DA ME PREPOZNAJU: Sećanje preživelog u BOMBARDOVANJU KURŠUMLIJSKE KASARNE

- Ostao sam bez mišića na desnoj nozi, video svoju butnu kost, a rane sam imao po glavi, rukama, celom telu - priseća je Svetozar pakla koji je preživeo

Prvih minuta NATO bombardovanja na meti su bile kasarne u Prokuplju i Kuršumliji, a tada su i pale prve žrtve bombardovanja . Za par minuta život je od tomahavki u Prokuplju i Kuršumliji izgubilo 12 vojnika: Boban Nedeljković u prokupačkoj kasarni i 11 vojnika u skloništu kuršumlijske kasarne. Po tri tomahavka su u razmaku od tri minuta pala na ove dve kasarne. Jedini u kuršumlijskoj kasarni koji je preživeo je Svetozar Kovačević (66), koji je zabeležen u Vojnoj bolnici u Nišu kao prvi ranjenik u bombardovanju.

Preporučujemo

- Nas deset iz kasarne i dva aktivna potpukovnika iz Niša u 20 sati 24. marta 1999. godine krenuli smo u sklonište. Trebalo je u stvari da krenemo kući, jer smo imali objavu, ali su nas kolege zamolile da sačekamo dok ne večeraju. I nakon samo tri minuta od kako smo ušli, pao je prvi tomahavk na sklonište. Nestala je struja, a onda je pao i drugi. Leteli smo kao u bezvazdušnom prostoru, a ja sam mahinalno pružio levu ruku napred da proverim da li ima prostora. Tu sam ostao bez svesti i probudio sam se u ambulanti - počinje svoju priču jedini preživeli svedok ovog strahovitog događaja.

Kovačević je tada u kuršumlijskoj kasarni bio načelnik protivvazdušne odbrane motorizovano-pešadijske divizije.

- Kasnije su mi pričali drugovi i moj prijatelj Nikola Virijević, koji me je na rukama izvukao, da su shvatili da sam živ ispod ruševina, jer mi se ta ruka pomerala i da su tek iz trećeg pokušaja uspeli da me izvuku. U Vojnoj bolnici u Nišu vodio sam se kao prvi ranjenik. Tih prvih dana niko me nije prepoznavao, jer sam bukvalno bio ugljenisan - kaže on.

- Ostao sam bez mišića na desnoj nozi, video svoju butnu kost, a rane sam imao po glavi, rukama, celom telu. Ni Virijević me nije poznao kada me je izvukao, već je u džepu našao moju vojnu knjižicu. Rođeni stric, kada je došao da me obiđe u bolnici, mene je pitao gde da me nađe. Tada sam shvatio da ne ličim na sebe. Preživeo sam samo zahvaljujući sreći, mojim drugovima koji su me izvukli i doktoru Višnjiću koji me je lečio - priseća je Svetozar pakla koji je preživeo.

On dodaje da nedelju dana nije znao šta je sa ostalima.

- Kada pitam, kažu da su svi dobro, samo sam ja ranjen. Tada sam mislio, valjda ću i ja da preživim, nisam toliki baksuz, a kada su mi rekli istinu, dva dana nisam želeo ni sa kim da pričam. Prosto sam izgubio svu snagu koju sam imao. I danas neprestano mislim na to i noću mogu da se uspavam samo kada me san sam stigne. U drugim slučajevima legnem, vrtim se, opet iznova proživaljavam sve te sekunde- dodaje vidno uznemiren Svetozar.

On kaže da ga boli to što na prve na žrtve NATO bombardovanja, koje su bile baš u Toplici svi zaboravili i što ih niko ne pominje.

- Za par minuta 12 mladih ljudi, ispod trideset godina otišlo je u nepovrat. Tih prvih 24 sata krvarila je samo Toplica i naše žrtve treba da se spomenu, jer su tuga i nepravda koja nam je svima naneta - zaključuje Svetozar.

Pored stradalih u prokupačkoj i kuršumlijskoj kasarni, povređeno je nekoliko desetina vojnika.

(B. R.)