TRAMP ĆE POČISTITI POD S HILARI: Bela kuća mu ne gine ako ona bude demokratski kandidat (VIDEO)

Sve ankete pokazuju da bi Berni Sanders lagano pobedio Donalda Trampa na predsedničkim izborima, ali je sve izvesnije da će san o socijalisti u Beloj kući ostati baš to - san. Sve je jasnije da će Hilari Klinton biti kandidat Demokratske partije. Međutim, ona će protiv Donalda imati nekoliko ozbiljnih problema

Iako je u republikanskom taboru američke političke scene sve izvesnija nominacija Donalda Trampa za predsednika, ona još uvek nije svršena stvar.

Ted Kruz, a možda čak i Džon Kejsik, i dalje imaju otvoreni put ka tom velikom cilju pošto je Tramp većini članova te stranke, ne samo što se tiče predvodnika već i običnih ljudi, u dobrom meri neprihvatljiv kao kandidat.

On, istina, osvaja relativnu većinu u skoro svim saveznim državama, ali među njegovim pristalicama postoji dosta novih članova Republikanske partije koji nikada ranije nisu učestvovali u ovim unutarstranačkim izborima, i koji to sada rade samo zbog njega.

Ipak, ako Donald Tramp uspe u svom naumu i na Nacionalnoj konvenciji Republikanske partije u julu, u Klivlendu, osigura svoju nominaciju, zabava će nam biti osigurana do kraja godine.

Pitate se zašto? Pa, zato što će po svemu sudeći na suprotnoj strani imati Hilari Klinton, bivšu prvu damu, bivšu senatorku iz Njujorka i bivšu državnu sekretarku, čije je pobeda nad demokratskim socijalistom Bernijem Sandersom sve izvesnija.

Više je uzroka trenutne situacije što se unutarstranačkih izbora u Demokratskoj partiji tiče, i pitanja nominacije te stranke za predsednika, ali se mogu svesti na to da iza nje stoji neverovatna politička mašinerija i da je ljudima poznatija nego Sanders.

Ima i drugih uzroka. Neki među američkim demokratama misle da je glas za Bernija glas za pobedu republikanaca u novembru. Drugi idu dalje pa se plaše reprize katastrofe iz 1972. godine kada je njihov kandidat Mekgovern izgubio od Niksona u 49 država.

Treći misle da neko ko se deklariše kao socijalista jednostavno ne može da pobedi na predsedničkim izborima u najkapitalističkijoj zemlji sveta.

Jednostavno, svi misle da on nije elektibilan; u pitanju je reč koju Amerikanci koriste da bi opisali nekoga ko može da pobedi na zvaničnim izborima i zauzme neku državnu funkciju.

Ono što oni ne uzimaju u obzir su ankete. Džordž Mekgovern ni u jednom trenutku, tada, nije imao iza sebe brojke koje ima Sanders. Recimo, ako bi Ted Kruz bio kandidat republikanaca, on bi pobedio Hilari sa razlikom od 1,5 odsto, dok bi Sanders njega pobedio sa razlikom od 9,7.

Hilari bi izgubila od Rubija (koji se sada povukao, nakon što ga je Tramp počistio na Floridi, koju ovaj inače predstavlja u Senatu) sa pet odsto razlike, dok bi Berni njega dobio sa razlikom od 3,3 odsto.

Hilari, kažu ankete, pobeđuje Trampa sa razlikom od 3,4 odsto, ali ga Berni razbija sa osam odsto razlike.

Stručnjaci kažu da su ove brojke beskorisne jer se republikanci još nisu ozbiljno okomili na Sandersa, i da bi do kraja izbornog procesa on više ličio na Staljina nego na progresivnog liberala, da je klintonovska mašinerija žestoka kao i republikanska, da će ona na vatru odgovoriti vatrom, dok je Berni previše fin.

Ako ostavimo po strani činjenicu da je Hilarina kandidatura sama po sebi pod znakom pitanja zbog federalne istrage koja se protiv nje vodi u vezi sa mejlovima u kojima su se nalazile državne tajne a koje je slala koristeći svoj privatni server, i ako ostavimo po strani da je ogroman broj ljudi ne voli i da joj ne veruje ni reč koju izgovori, i ako se koncentrišemo samo na suštinska pitanja, vidimo da će imati pune ruke posla da bi se odbranila od Trampovih napada što se tiče tri ključne stvari.

To su trgovinski sporazumi Sjedinjenih Država sa drugim zemljama, ratna politika i Vol strit. Ruku na srce, bez obzira što pobeđuje Sandersa trenutno, ona nije u stanju ni da se od njega odbrani sa tim u vezi, a kamoli od kontroverznog milijardera koji nema dlake na jeziku.

Analiziraćemo njene pozicije i prošlost što se ove tri stvari tiče.

Prvo, trgovina. Tramp se oštro protivi svim trgovinskim sporazumima zbog toga što oni odvlače američke kompanije u druge zemlje gde je jeftinija radna snaga i time ostavljaju bez posla ogroman broj Amerikanaca.

Zbog svog tvrdog stava o tome on i jeste u prednosti u Republikanskoj partiji, a taj stav deli sa praktično svim radničkim sindikatima koji se od samog početka bore protiv NAFTA-e (Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini, sklopljen između SAD, Kanade i Meksika), TPP-a (Trans-pacifičko partnerstvo, u kojem su glavni igrači SAD, Kina i Japan) i svih ostalih sličnih sporazuma, među kojima je poslednji u nizu Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo, o kojem se još pregovara između SAD i EU (i to tajno, nedemokratski).

Hilari Klinton je od početka podržala sve ove sporazume, pa je čak bila jedan od najbitnijih šrafova neoliberalnog zaokreta unutar Demokratske partije devedesetih godina; Bil i ona su na sva zvona pričali o prednostima ovakvih sporazuma, obećavali niže cene i više radnih mesta (što se nije desilo, već obrnuto).

Oni će moći da kažu, naravno, da je istina da su mnogi ljudi ostali bez posla ali da su nastali novi poslovi, a da je kupovna moć veća zbog jeftine robe sa Dalekog istoka. To nije ugao gledanja prosečnog Amerikanca. Prosečan Amerikanac zna da mu kupovna moć stagnira već 40 godina.

Hilarin odgovor na napada sa tim u vezi, mnogo toga govori o njoj. Nakon što je podržavala TPP, sada mu se protivi, ne bi li se umilila glasačima. NAFTA-e se ipak neće odreći jer se na taj sporazum u krugovima čijih je deo gleda kao na najveći uspeh predsedničke administracije njenog supruga.

Za to vreme, Tramp će ležerno napadati sve te sporazume kao i do sada, koristeći identičnu frazeologiju koju vođe sindikata koriste već više od dvadeset godina.

Takođe, američkim glasačima će još nebrojeno mnogo puta ponoviti to da on zna kako se sklapaju povoljne pogodbe i dogovori, uostalom, celog se života time kao uspešni biznismen bavi, i da će uspeti da izdejstvuje povoljnije sporazume za američke radnike, a oni će (ili barem veliki broj njih) verovatno brzo zaključiti da gore od ovoga ne može.

Zatim je tu ratna politika. Hilari Klinton je tipični vašingtonski jastreb. To smo mogli da osetimo i na svojoj koži 1999. godine, Irak je to osetio 2003. godine, kada je glasala za rat u Kongresu, Libija 2011. godine, kada su kamere snimile njeno radovanje zbog smrti drugog čoveka (pukovnika Gadafija), dok je bila državna sekretarka.

Njena logika je sledeća: SAD imaju pravo i obavezu da ruše režime ako ovi ne žele da sviraju kako im Bela kuća diriguje. Možda misli i da sve diktatore treba rušiti i uspostavljati demokratije, mada onda nije jasno zbog čega ne traži demokratizaciju Saudijske Arabije.

Ona uopšte ne tvrdi da je bilo šta od ovoga navedenog bila greška, već da posao izgradnje institucija u tim zemljama nije sproveden na valjan način, te da će ona to učiniti bolje.

Ne samo što je sve vreme pokušavala da pogura Obamu na intenzivniju intervenciju u Siriji, nego podržava specijalne timove na terenu; ona poput Kisindžera nema nikakav problem sa tim da Amerika bude neprestano u ratu jer je to cena bivanja jedinom super-silom i jedini način da Amerika zadrži lidersku poziciju koju ima.

Sa druge strane, Donald Tramp zvuči kao mirotvorac u odnosu na nju. Rat u Iraku je nazvao katastrofalnom greškom, oštro kritikuje rušenje režima u Libiji i pokušaj rušenja Asadovog režima u Siriji, smatra da Amerika treba da prestane da pravi haos na Bliskom istoku.

Najavljuje on da će američku vojsku načiniti "tako velikom i tako snažnom da niko neće smeti da se kači sa njima", ali neće propustiti priliku da govori protiv svakog nepopularnog konflikta koji SAD vodi a koji je Klintonova podržavala i podržava.

Ona možda jeste žestoka i pametna, ali on ne dozvoljava da ga u toj žestini bilo šta sputava. Čovek nema dlake na jeziku. Očekujte da neprestano govori o očuvanju američkih života i resursa, kojima ona, pričaće, želi da se razbacuje.

Konačno, tu je Vol strit. Mnogi misle da će se Hilari nekako i izmigoljiti iz ove dve prvonavedene teme, ali ovo je nešto iz čega je praktično nemoguće izmigoljiti se.

Primila je poslednjih godina 11 miliona dolara od finansijskih institucija na ime govora koje im je držala. To je ono što znamo. Pritom, odbija da objavi transkripte tih govora. Njene pristalice je od ovoga brane na prilično slabašan način, a ako se i ona bude tako branila, Tramp će je unakazati.

"Niko ne daje tolike pare nekome osim ako ne misli da će nešto dobiti zauzvrat. Ja znam. Uradio sam to stotinama puta. Ja sam plaćam svoju kampanju. Meni njihove pare ne trebaju. Neću da prihvatim njihov novac. Ja ne mogu biti kupljen", pričaće Tramp.

To će biti čišćenje poda. Verbalni pokolj. Katastrofa za Klintonovu.

Berni Sanders nema ni jedan od ovih problema, jer celog svog života priča istu stvar i bori se za prava istih ljudi. Radnika. Običnog sveta. On je čovek iz naroda, ma koliko to smešno zvučalo, neko za koga u Vermontu glasaju čak i najkonzervativniji republikanci, zato što je čovek od reči (čak je i tvrdokorni republikanski senator Džon Mekejn to rekao o njemu) i zato što ih štiti u Senatu.

Klintonova je pripadnik establišmenta, a ovo je godina u kojoj, što se izbora tiče, nije dobro biti pripadnik establišmenta. Ako misliš da te narod izabere.

(K. M.)