Ovaj čovek je HLADNOKRVNO UBIJEN U SRBIJI 1992. i to na DAN ZALJUBLJENIH, a NIKOME NIJE BILO ŽAO! (FOTO)

Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 14. februara 1992. u Somboru, kada je streljan Johan Drozdek, osuđenik na smrt, kom je 1988. godine izrečena presuda zbog silovanja i ubistva šestogodišnje Ivane Salijević

Pre tačno 14 godina, Narodna skupština Srbije ukinula je smrtnu kaznu, zamenivši je maksimalnom zatvorskom u trajanju od 40 godina, ali je poslednja egzekucija u ime pravde kod nas izvršena 10 godina pre toga.

Preporučujemo

DANAS JE SVETSKI DAN PROTIV SMRTNE KAZNE: Šta vi mislite, da li bi je trebalo vratiti u SRPSKI ZAKON ili ne?

Naime, iako su srpski sudovi, pod kapom SRJ, u periodu od 1991. do 2002. godine izrekli čak 19 smrtnih kazni, nijedna od njih nije izvršena.

Poslednja smrtna kazna u Srbiji, izvršena je 14. februara 1992. u Somboru, kada je streljan Johan Drozdek, osuđenik na smrt, kom je 1988. godine izrečena presuda zbog silovanja i ubistva šestogodišnje Ivane Salijević iz Karavukova.

Tragedija, kakvu ovo mesto nadomak vojvođanskih Odžaka, do tad nije doživelo, dogodila se kada je Drozdek, ne bi li se osvetio njenom ocu, devojčicu odvezao na biciklu njenog oca do seoskog groblja, gde ju je prvo ubio, a potom silovao.

O njemu se pre toga zna­lo sa­mo da je po­re­klom Po­ljak, da ne­ma za­ni­ma­nje ni za­po­sle­nje. Po dolasku u ovo mestašce, nastanio se u obli­žnjoj ku­ći po­koj­nog stri­ca Džemaila Salijevića, Ivaninog oca, a u kuću ga je pri­mi­la Sa­li­je­vi­će­va stri­na, ko­ja je ne­ka­da bi­la uda­ta za Dro­zde­ko­vog oca.

Jo­ha­na je pri­hva­tio i Džemail, ku­po­vao mu ci­ga­re­te i dru­žio se s njim, i sve do kobnog događaja, ni­su ima­li ve­ći su­kob.

Prema rečima Džemaila Salijevića, njihova "svađa" započela je kad mu je Johan tražio da mu Džemail pokloni svoj bicikl. Pošto je Džemail to odbio, ovaj mu je zapretio da će ga "zapamtiti".

Tog dana, Sa­li­je­vić je do­neo ku­ći ra­do­snu vest o tome da je po­lo­žio is­pit za ču­va­ra pru­ge, a kada je predveče napustio svoju kuću, prošao je pored male Ivane, koja se igrala u dvorištu, ni ne sluteći da je vidi poslednji put.

Tri sa­ta ka­sni­je, vi­dev­ši da za sto­lom, na večeri, ne­do­sta­je naj­mla­đe de­te, Dže­ma­il je po­čeo da je do­zi­va. Tek ka­da su kom­ši­je ka­za­le da su vi­de­le ka­ko Dro­zdek od­vo­zi de­voj­či­cu pre­ma gro­blju, Dže­ma­i­l je kom­šij­skim te­le­fo­nom po­zvao po­li­ci­ju i kre­nuo sa me­šta­ni­ma u po­tra­gu.

Nedugo zatim, na­i­šli su na Džemailov bicikl u šumarku nadomak groblja, a potom i na stra­vi­čan pri­zor: be­ži­vot­no te­lo de­voj­či­ce le­ža­lo je na tra­vi.

Prema pisanju medija, koji su se tada bavili ovim slučajem, na njenim nogama bili su tragovi krvi, a najveća crvena mrlja prekrivala je devojčicino čelo: na osno­vu tra­go­va na ve­li­koj ci­gli, na­đe­noj po­red Iva­ni­nog te­la, utvr­đe­no je da je mon­strum, de­te ko­je se oti­ma­lo i vri­šta­lo, naj­pre usmr­tio, a za­tim si­lo­vao.

Dže­ma­i­l je odmah pokušao da nađe Johana, s namerom da mu se osveti, ali se ispostavilo da je ovaj peške pobegao ka 32 kilometra udaljenom Somboru, do kog je stigao za sedam-osam sati.

Rano ujutru, okr­va­vljen se po­ja­vio na vra­tim som­bor­ske po­li­cij­ske sta­ni­ce, u kojoj je de­žur­nom po­li­caj­cu rekao "uhap­si me, ubio sam ne­ko­ga".

U sud­ni­ci Okru­žnog su­da u Som­bo­ru, Dro­zdek ni­je po­ri­cao zlo­čin. Go­vo­reći o motivu, naveo je da se ja­ko na­lju­tio što mu "Dže­mo" ni­je dao bi­cikl, i da u be­su ni­je znao šta ra­di. Ispričao je da ga je "ner­vi­ra­la ma­la ka­da je, po­če­la da pla­če i sve gla­sni­je mo­li da je vra­ti ku­ći".

- Ka­jem se, ni­je tre­ba­lo da je ubi­jem - re­kao je su­di­ji Dro­zdek.

Po ta­da­šnjem kri­vič­nom za­ko­nu AP Voj­vo­di­ne, 14. mar­ta 1988. go­di­ne osu­đen je na dvo­stru­ku ka­znu: de­set go­di­na za­tvo­ra zbog pro­tiv­pri­rod­nog blu­da nad ma­lo­let­nim de­te­tom i smrt­nu ka­znu zbog ubi­stva.

Ote­ža­va­ju­ća okol­nost bio je i na­laz ne­u­rop­si­hi­ja­tra da je Dro­ze­dek u tre­nut­ku zlo­či­na bio ura­čun­ljiv, te da ni­je men­tal­no po­re­me­će­na lič­nost.

Na samom suđenju, otkriveno je da je ovaj do­šljak u Ka­ra­vu­ko­vo imao po­de­blji kri­mi­nal­ni do­si­je u ko­jem su do­mi­ni­ra­le kra­će vre­men­ske ka­zne za raz­boj­ni­štvo ali i tro­go­di­šnja ro­bi­ja za si­lo­va­nje sta­ri­je ma­lo­let­ni­ce u oko­li­ni No­vog Sa­da.

Na iz­vr­še­nje smrt­ne ka­zne Drezdek je čekao četiri godine. Žalio se na presudu, tražeći pomilovanje, ali su sve žalbe bile odbijene.

Međutim, sa­zna­nje da mu iz­la­zak pred stre­ljač­ki stroj ne gine, Dro­zdek je pri­mio pri­lič­no mir­no. Noć uoči stre­lja­nja, takođe ni­je po­ka­zi­vao ner­vo­zu.

Stra­ža­ri su mu sku­va­li ne­ko­li­ko ka­fa, ko­je je la­ga­no is­pio, ali ni­je imao po­sled­nju že­lju.

De­lo­vao je sta­lo­že­no i ka­da je u zo­ru do­ve­den pred stre­ljač­ki stroj. Kažu da je, ne odajući da je uplašen i bez reči, od­sut­no gle­dao u pu­šča­ne ce­vi osmorice policajaca, pre nego što su njihove puške opalile.

26. februar je Dan abolicije u Srbiji, koji se obeležava pisanom inicijativom upućenoj Narodnoj skupštini, da više nikada ne uvodi ovu krivičnu sankciju u svoje zakonodavstvo.

Protivnici smrtne kazne ističu da je pravo na život najvažnije ljudsko pravo, kao i da statistika u zemljama koje je poznaju kao "legalnu odmazdu za najteža krivična dela", ne pokazuje da je zahvaljujući njoj smanjena stopa kriminaliteta.

(Telegraf.rs)