DRAGICA JE BILA NAJLEPŠA ŽENA U SELU, A ONDA JE NAIŠAO ŽARKO: Ova ljubav traje 64 godine i vratiće vam veru u BRAK! (FOTO)

Deda Žarko još pamti mladu i lepu baba Dragicu, koja je kao i on 50-ih godina prošloga veka došla iz Bosne. Nije ni slutila da će kratki boravak u ravnici biti presudan da zauvek ostane u malom ravničarskom selu

Priča o bračnom paru Došen koji žive u Ruskom Selu, nadomak Kikinde, jedna je od onih nesvakidašnjih životnih priča...

Preporučujemo

Ovaj par je punih 64 godine u braku, a baba Dragica i deda Žarko otkrivaju za Telegraf koja je tajna uspešnog braka i kako prava i iskrena ljubav odoleva svim preprekama u životu.

ZAJEDNO IMAJU 204 GODINE: Evo u čemu je njihova tajna! (FOTO) (VIDEO)

Deda Žarko još pamti mladu i lepu baba Dragicu, koja je kao i on 50-ih godina prošloga veka došla iz Bosne. Nije ni slutila da će kratki boravak u ravnici biti presudan da zauvek ostane u malom ravničarskom selu, uda se, rodi dvoje dece i dočeka pune 64 godine braka sa deda Žarkom.

Kao i većina meštana koji su kolonizacijom naselili ravničarske predele bogatog Banata, sredinom prošloga veka, deda Žarko Došen je došao iz Prijedora. Bile su to teške posleratne godine kada se zemlja obnavljala, žito ponovo kosilo, a ljubav ponovo rađala.

Kao osnivač tadašnje seljačke radne zadruge “Kozara”, deda Žarko je vredno radio i sticao. Kaže, da je baba Dragica bila najlepša od svih devojaka u selu. Isticala se svojom lepotom, mudra i razborita, brzo mu se “uvukla pod kožu”.

- Nekada se voda nosila sa bunara. Mi omladinci smo se tada kod česme okupljali i družili. Promatrali devojke, koje su se stidljivo nama momcima smejale i ja sam je tada prvi put video. Pitao sam - čija je ono mala? Rekli su mi da je ćerka Vase Grujiće i da se vraća za Bosnu. Tada sam znao da se neće vratiti i da će zauvek ostati ovde - kaže Žarko.

Venčali su se davne 1952. godine.

- Tada nije bilo ničega, sve smo sami radili i stvarali. Ja sam vodila brigu o domaćinstvu, ubrzo smo dobili jedno, pa drugo deta, ćerku i sina i ja sam svoj život podredila njima, svojoj deci i deda Žarku - kaže baka Dragica.

- Kao i u svakom braku, bilo je trzavica. Bez svađe nema života - ubacuje se deda Žarko.

Svako je stvarao u svom domenu, deda Žarko je prvo radio u seljačkoj radnoj zadruzi, da bi svoj radni vek proveo u tadašnjoj zemljoradničkoj zadruzi. Dragica je hranila decu, čuvala stoku i kopala više od tri jutra zemlje, kuća je bila na njoj, kao i briga o celokupnom domaćinstvu.

- U braku je najbitnije razumevanje, pažnja i poštovanje. Život je bio teži nego danas, nije bilo tehnike, sve se ručno radilo, veš se ručno prao, hleb se mesio, kukuruz se brao, ali je bilo zdravije. Danas je sve nekako veštački napravljeno, pa su i ljudi postali takvi. Kada si nekoga voleo, voleo si ga zbog njega - kaže baka Dragica.

Ljudi su imali više strpljenja i snage jedno za drugo, jer su zajedno stvarali i to je bio naš zajednički trud, nije bilo nikoga da pomogne ovom paru, zato je bitna pažnja i tolerancija. Brak je nekada bio svetinja i bilo je sramota ne poštovati ga, završava priču ovaj dugogodišnji bračni par.

(Dragana Starčević)