AJŠA GADAFI, ŽENA ZMAJ: Da li je ona vođa nove svetske revolucije i vesnik "muslimanskog leta"? (FOTO) (VIDEO)

- Moje ime mi daje dužnost i pravo da budem na čelu ove bitke - rekla je jedina ćerka pokojnog pukovnika i libijskog vođe Muamera el Gadafija, najavivši da preuzima kormilo borbe za mirnu i prosperitetnu Libiju. Da li ima ikakve šanse da svoj klan vrati na čeluo ove nesrećne države?

Nedavno se na uzburkanom tlu Libije - koja je nekada bila prosperitetna i stabilna zemlja, a koja je u poslednjih pet godina rastrzana unutrašnjim sukobima od kojih profitiraju samo islamisti koji prete da njome potpuno zavladaju - pojavio novi igrač. Preciznije, igračica. Još preciznije, u pitanju je stara igračica, koja je žiteljima te nesrećne pustinjske države dobro poznata.

U pitanju je Ajša Gadafi, ćerka Muamera el Gadafija, koja je za vreme vladavine svog oca stekla čin potpukovnika libijske vojske a koja bi uskoro mnogim svojim sunarodnicima mogla da postane simbol mira, spokoja i izvesnosti, tri najvažnije stvari na svetu koje je oduvala oluja Arapskog proleća.

Ona je najavila da će u narednih nekoliko meseci oformiti "tajnu vladu" Libije sastavljenu od uglednih i poznatih Libijaca odanih idejama Gadafija, koja će biti suprotstavljena i dvema vladama (jedna je u Tripoliju, druga, međunarodno priznata, je u Tobruku) ali i Islamskoj državi koja ima uporište u Sirtu. Ima li svrhe da napominjemo da će se boriti i protiv svih tih silnih milicija (čitaj: naoružanih bandi) koje samostalno operišu i koje često kontrolišu samo delove gradova ili sela?

Ajša Gadafi je takođe pozvala i sve one pripadnike oružanih snaga svoje zemlje koji su nekada bili zakleti na vernost njenom ocu, da sada polože zakletvu njoj kao vrhovnom komandantu, jer samo tako može da obnovi uništeno.

- Moje ime mi daje dužnost i pravo da budem na čelu ove bitke - rekla je ona, spremna da postane novi simbol normalnih građana Libije koji žele da se nacionalno jedinstvo obnovi i koji žele da ponovo žive kao sav normalan svet, koji sada u epohu pukovnika Muamera gledaju sa nostalgijom i žalom zbog izgubljenog.

Da li je to ostvarljivo? Da li će Ajša Gadafi uspeti u svojoj nameri?

Teško je reći.

Najbolje bi bilo da pogledamo ko je zapravo Ajša i šta se krije iza tog maglovitog opisa kao što je "Gadafijeva ćerka", pa ćemo možda biti i u stanju da dođemo do zaključka o stepenu verovatnoće njenog uspeha.

KRATKA BIOGRAFIJA AJŠE GADAFI

Rođena je 25. decembra 1976. godine, kao peto dete i jedina ćerka bivšeg vođe Muamera el Gadafija, iz njegovog braka sa drugom suprugom Safijom Farkaš.

O poreklu njene majke postoje brojne teorije, pa tako neki izvori kažu da je iz plemena El Baraesa, dok drugi kažu da je Hrvatica iz Mostara ili da je Mađarica (njeno prezime svakako upućuje na ovo drugo; Farkaši Mađari žive i kod nas); navodno je Gadafija upoznala 1971. godine u bolnici na Banjici gde je radila u to vreme.

Uglavnom, malo šta je poznato iz detinjstva i mladosti Ajše Gadafi. Kada je imala samo devet godina, priča se da je američki projektil prilikom bombardovanja Tripolija pogodio kuću u kojoj je živela, i da je njena usvojena sestra Hana, koja je spavala pored nje, poginula u tom napadu.

Veruje se da je studirala i diplomirala na pariskoj Sorboni, kao i da je prošla kroz obuku libijskih oružanih snaga i time zaslužila čin potpukovnika, kao što smo gore već napomenuli.

Njen prvi iskorak na međunarodnu političku scenu odigrao se u njenoj 24. godini života kada je 2000. posetila Irak, nakon uvođenja novih sankcija toj zemlji, i kada je na čelu 69-člane delegacije stigla u Bagdad.

Sa Sadamom Huseinom se sastala i nešto pre američke invazije 2003. godine, a kasnije je bila u njegovom pravnom timu tokom suđenja koje se završilo vešanjem.

Njena dobrotvorna organizacija je takođe branila Muntazara el Zejdija, iračkog novinara koji se proslavio kada je tokom konferencije za štampu u Bagdadu krajem 2008. godine obema cipelama gađao ondašnjeg američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg, nazivajući taj čin "oproštajnim poljupcem iračkog naroda" a samog Buša - "psom".

Ajša Gadafi je takođe radila i kao posrednik između libijske vlade i evropskih korporacija.

2006. godine udala se za rođaka svog oca, Ahmeda el Gadafija el Kasija, koji je takođe bio pukovnik libijske vojske.

Ova "Klaudija Šifer Libije", kako su je zvali zbog navodnog imitiranje stila slavne nemačke manekenke, barem pre nego što je počela da nosi veo, postala je leta 2009. godine ambasador dobre volje Razvojnog programa Ujedinjenih nacija, zadužena za Libiju, sa ciljem da pre svega pokuša da odgovori na izazov sve raširenijeg virusa HIV-a i side, ali i siromaštva i ženskih prava u svojoj zemlji.

Kada je počeo građanski rat u Libiji početkom 2011. godine, žestoko je kritikovala Baraka Obamu i Hilari Klinton, koja je tada vršila dužnost državnog sekretara SAD, pozivajući na posredovanje od strane neke međunarodne organizacije koja neće imati nikakve veze sa gorepomenutima.

Istovremeno, iz neutvrđenog razloga iznenada onedobrovoljeni Razvojni program UN joj je skinuo zvanje ambasadora dobre volje, a Savet bezbednosti UN joj je rezolucijom zabranio da putuje (podsetićemo vas da u tom telu ne sede samo Amerikanci, i da su Rusi i Kinezi mogli da stave veto da su hteli).

Nakon što je krajem jula imanje porodice Gadafi u Tripoliju bombardovano od strane NATO pakta (u sklopu mandata poverenog opet od strane Saveta bezbednosti), prilikom čega su poginuli njen brat Saif al-Arab, muž Ahmed i njihova maloletna ćerkica (dvoje preostale dece je preživelo), Ajša je podnela privatnu tužbu protiv te vojne alijanse, i to u srcu Evrope, u Briselu, gde se nalazi i sedište te organizacije. Njen argument je bio: gađali su civilni objekat, i ubili su nedužne ljude. Belgijski sud je objavio da nije nadležan.

Tokom Bitke za Tripoli, porodica Gadafi je bila prinuđena da napusti ne samo utvrđeno imanje na kojem su živeli, već i zemlju, što se dogodilo krajem avgusta 2011. godine kada su, pretpostavlja se, u koloni od šest oklopljenih "mercedesa" prešli granicu sa Alžirom u blizini grada Gadamesa.

U toj grupi je bila i trudna Ajša blizu termina za porođaj, ali i njena majka i braća Muhamed i Hanibal, koji je išao sa suprugom Alinom. Tvrdi se da je u grupi bilo i dosta dece.

Ajša se po četvrti put porodila 30. avgusta u alžirskom gradiću Džanetu, donevši na svet devojčicu. Nedugo potom svi su prebačeni u vilu u Staueliju, u blizini prestonice Alžira, u potpunoj komunikacionoj izolaciji. Tamo su dočekali da čuju vest od 20. oktobra, kada je u divljačkom i varvarskom činu linčovan Muamer el Gadafi.

3. juna 2012. godine je pokušala preko svog advokata Nika Kaufmana da primora tužiteljku Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, Fatu Bensudu, da otkrije koje je korake preduzela u istrazi o ubistvu njenog oca i brata Mutasima, ali je Bensuda odbila "zato što bi to ugrozilo istragu". Nije poznato na koju je istragu tužiteljka mislila. Možda na onu koja ni posle četiri i po godine nije videla podizanje optužnice?

Oktobra 2012. godine svi su se preselili u Oman, gde su dobili politički azil.

DA LI IMA ŠANSE DA VRATI LIBIJU U NARUČJE KLANA GADAFI?

Hajde ovako: umesto da spekulišemo o tome kolika je stvarna podrška njenom eventualnom režimu, da li bi bila popularna kod umornog naroda, pogledajmo u kakvom se stanju trenutno nalaze pristalice pokojnog pukovnika u samoj Libiji.

Libijske vlasti, tačnije obe međusobno suprotstavljene vlade, kao i islamisti i gramzivi banditi, svako simpatisanje pokojnika vide kao atak na novu državu ili sebe same.

Ne dao bog da vas neko i optuži da žalite za Muamerom; možete vrlo lako biti ubijeni bez suđenja i bačeni u kontejner.

Otišli su toliko daleko da je prva post-gadafijevska vlada maja 2012. godine donela zakon kojim se zabranjuje javna hvala na račun Gadafija, njegove porodice, režima ili ideja, kao i unižavanje nove vlasti (demokratija! sloboda govora!).

To što je Libija propala država u kojoj zakoni više skoro i ne postoje ne znači ništa; skoro sve frakcije ovaj zakon strogo primenjuju. Pretpostavlja se da oko sedam hiljada Gadafijevih pristalica, bivših i sadašnjih, vojnih ili civilnih, čami u tamnicama novog režima, ili novih režima, kako hoćete. Amnesti Internešenel je objavio da su oni podvrgnuti mučenju i proizvoljnim likvidacijama.

Takozvani Zeleni pokret otpora postoji i operiše u Libiji, ali nije poznata njegova stvarna snaga, niti koliko potencijalnih simpatizera postoji, koji trenutno ćute i čekaju pravi momenat da se dignu na oružje. Pre tačno dve godine, "Glas Rusije" je javio da je dobar deo južne Libije pao pod gadafijevce, a u samom Tripoliju je došlo do sukoba između vojske i ljudi lojalnih pokojnom pukovniku.

No, mnogo je peska oduvano iz pustinje od tada. Najnovije informacije koje imamo jesu protesti gadafijevskih lojalista od 4. avgusta 2015. godine u Bengaziju, Sabi, Tobruku (gde je došlo do velikih kontra-demonstracija) i Bani Validu, tradicionalno snažnom uporištu gadafijevaca.

Prema tome, s obzirom da ne znamo mnogo o infrastrukturi gadafijevske frakcije na samom terenu teško je govoriti o tome kakav će efekat ova politička aktivnost Ajše Gadafi imati, niti gde se u celoj priči nalazi Libijski narodni nacionalni pokret koji su pre tri godine stvorili bivši službenici pukovnikovog režima.

Ne treba je, međutim, otpisati.

Dve stvari joj idu na ruku.

Prva je očita: ima pravo ime, koje u deliću sekunde može da se pretvori u novi simbol slobode libijskog naroda i barjak oko koga će se okupiti ljudi željni mira i napretka. Uprkos tome što ne smeju da kažu da žale za prošlim vremenima, ogroman broj ljudi verovatno gaji takva osećanja. Koliki broj, ne znamo, ali ako ih je makar jedna petina to je već kritična brojka koja je više nego dovoljna za kontra-revoluciju.

Druga stvar koja joj je ide na ruku je haos koji vlada u zemlji, beznađe, nespokoj, neizvesnost, strah od toga da već sutra život može da bude u rukama ljudi koji za najmanju glupost seku glave.

Sve u svemu, Ajša Gadafi, ako bude dovoljno vešta i nađe podršku u nekim međunarodnim krugovima (možemo sa velikom sigurnošću reći da je neće naći na Zapadu), mogla bi jednog dana da sedne na "presto" svog oca. U tom slučaju, prethodne četiri godine istorija Libije će nazivati "interregnum".

(O. Š.)