ČIKA PAVLE SA DORĆOLA GA JE SAKRIO OD NACISTA 1941. GODINE, a postao je jedan od najmoćnijih ljudi u Izraelu i veliki prijatelj Srba!
Josef Žamboki, jedan od Jevreja sa Dorćola koji su preživeli genocid, danas je jedan od najuspešnijih ljudi ne samo u Izraelu već i u svetu, zahvaljujući kome živi saradnja između Izraela i Srbije
Preporučujemo
"RASKRSTILI" STE SE, PA POKAJALI: Šta mislite da li vam SRPSKA CRKVA dozvoljava da se ponovo KRSTITE?
NADA MARIĆ PRETUČENA BEJZBOL PALICOM, MOLILA NAPADAČA DA PRESTANE: Horor u Gornjem Milanovcu
Josef je imao tek devet godina kada su decembra 1941. godine Nemci počeli da odvode Jevreje u tek izgrađeni logor na Starom sajmištu. Nije ni bio svestan šta se dešava. Istinu, koju je očekivao da mu za života ispriča njegov poočim Pal Žamboki, privremeno prevodilac u Gestapou, koji je tada malom Jevrejinu spasao i podario drugi život, nije čuo.
Josef Žamboki, Jevrejin jedan je od onih koji je preživeo genocid. Nosi prezime "čika Pavla", Mađara i obućara koji je njega i njegovu sestru Ružu spasao logora smrti. Danas je jedan od najuspešnijih ljudi u Izraelu, i u svetu, od kog mnogo zavisi i privreda naše zemlje. O dešavanjima iz 1941. godine Žamboki snima i film, dve trećine je već završeno.
Pretprošle nedelje, ovaj Jevrejin, koji nosi Mađarsko prezime a u duši je veći Srbin od mnogih Srba, boravio je u našoj zemlji povodom Međunarodnog sećanja na žrtve Holokausta. On i njegova žena Rut, operska pevačica, koji su 60-tih godina otišli u Izrael, tom prilikom Beogradu su poklonili koncert u Zadužbini Ilije Kolarca.
- To je moj poklon gradu Beogradu i građanima cele Srbije. Ja, eto, iskreno da vam kažem, celog života sanjam mir i nadam se da ćemo ga doživeti. Treba ga hteti. Velika je mržnja među ljudima. Ne samo među različitim narodima, kao što je to slučaj između Srba i Hrvata, nego i u okviru same zemlje. Ne može da se složi ni sopstveni narod. Tako je i u Srbiji, tako je i u Izraelu, u Nemačkoj, u svim zemljama je tako - počinje razgovor za Telegraf Žamboki.
SRBI, IZRAELCI I NEMCI zajedno na sceni! (FOTO)
Josefova porodica, Ben Avram, živela je na Dorćolu u Jevrejskoj 13. Otac Saul, majka Ester, brat Hajm, sestra Roza, koju su svi zvali Ruža, i Josef. Sa njima je živela i baka Barbara.
Josefovog oca Saula i starijeg brata Hajma, već su Nemci angažovali da rade, kada je stigao poziv da u logor na Starom sajmištu ode i porodica iz Jevrejske 13. Majka i baka krenule su sa decom. Pal Žamboki, kog je Josef od milošte zvao čika Pavle, međutim, nije mogao da dozvoli da Josef i Ruža završe u koncentracionom logoru. Uzeo ih je, vratio u stan na Dorćol a posle izvesnog vremena devojčicu je smestio u Novi Kneževac, a Josefa u Knjaževac.
Dečak se posvetio učenju. Završio je industrijski dizajn, bio najmlađi član Udruženja primenjenih umetnosti. Pre odlaska u Izrael, radio je enterijere na teritoriji cele zemlje, među kojima su Skupština Srbije, zgrada Jugobanke, lanac apoteka u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, zgrada Skupštine opštine Subotice... Ni po odlasku u Izrael, gde je radio kao glavni projektant u najvećoj industriji nameštaja u Jerusalimu, Srbiju nije zaboravio.
DO KRAJA GODINE: Rekonstrukcija centralne kule na Starom sajmištu
Šta više, zadužio ju je i to najviše za vreme sankcija - izvozom drvene građe iz Srbije, snabdevanjem naše zemlje sirovinama za sokove, opremom i papirom za štamparije...
- Neću da se hvalim, ali u Beogradu sam radio jako puno. Kao najmlađi član Udruženja primenjenih umetnosti, puno mojih projekata je u Beogradu, a danas i u svetu. Srbija i Izrael sarađuju zahvaljujući meni, i tako će biti do večnosti. Zapošljavam i mnogo Palestinaca. Napravio sam najveći magacin u Palestini iz Srbije. Evo, sada se vratilo 250 radnika iz Palestine, gde su izgradili jednu zgradu kulture. Rusija je finansirala ali je Srbija izvodila radove i svi materijali koji su se koristili su odavde - priča naš sagovornik.
Za Telegraf otkriva na čemu bi se buduća saradnja dve zemlje mogla zasnivati.
- Srbija je jedna od najbogatijih zemalja a to bogatstvo joj je priroda dala i treba znati pa to eksploatisati. Verujte mi, ako iko zna, znam ja šta Srbija može da izvozi. To je kamen. Ceo Jerusalim je u kamenu. Sve je u mermeru. Izrael ima kamen, ali nema za izgradnju. Zato ga kupuje u Italiji, Bugarskoj, Finskoj a zašto ne bi u Srbiji? Zašto ne bi iz moje rodne zemlje, iz zemlje koju volim više nego bilo ko na svetu - napominje Žamboki.
DA SE NIKAD NE ZABORAVI HOLOKAUST: Obnavlja se memorijalni kompleks Staro sajmište
SVI PRIČAJU, A NIKO NE ZNA ISTINU: Ovako izgleda pravi život Jevreja! (FOTO)
Seti se iznenadnog poziva da ode u Izrael, i sestre koju je poveo sa sobom a koja je umrla pre četiri meseca:
- Sestra i ja se sve vreme nismo razdvajali. Slučajno sam bio u Izraelu 1969. godine. Rekli su mi da imam dobru struku i da sam im potreban, da imam stan na raspolaganju, auto... Odgovorio sam im da ću se vratiti ali da imam jednu sestru sa troje dece. Po dolasku u Beograd odmah sam otišao kod sestre. Muž joj je bio Srbin. Nisu razmišljali. Svi smo otišli u Izrael. Njihova deca su bila najsretnija. Govorili bi: "Mi smo jedini koji sve duplo slavimo." Zeta niko nikad nije pitao ko je i odakle je. Srbin čim napusti Srbiju, ako je ovde vojnik u svetu je general. Tako i ja...
Događaji iz prošlosti koji su ostavili užasan trag na njegovoj duši, nisu ga sprečili da jedno vreme provede baš u Nemačkoj.
- Radio sam na jednom Univerzitetu. Nemci su nam poklonili kompletan program sa njihovog Univerziteta. Četiri njihova udžbenika preveo sam na hebrejski, i iz njih se i danas uči u Tela Avivu, u Jerusalimu. Naišao sam na ljude tamo. To nisu oni ljudi. Nikada neću zaboraviti oproštajno veče sa Univerziteta. Napravili su jedno lepo, veselo veče a da bi to bilo uveličano, ni manje a ni više, došao je sekretar Savezne Republike Nemačke dr Kunc sa suprugom koja je radila u Ministarstvu prosvete. Svi su mi rekli da mi stoje na raspolaganju šta god da mi zatreba i da se nadaju da ćemo i ubuduće sarađivati - priseća se Žamboki.
70 GODINA OD SMRTI ANE FRANK: Njen "Dnevnik" biće objavljen kao javno dobro u 2016. godini
Lepotu te večeri prekinulo je samo jedno novinarsko pitanje.
- Samo što nismo ustali sa stola jedan novinar je zamolio za jedno pitanje. Rekao je da bi voleo iskreno da zna kako gledam na nemački narod. Jedan minut je jako puno vremena ponekad za ćutanje. Njime više kažete. Zavladala je takva tišina. Kažem ja njemu: "Vidim da ste i vi čovek, vaše pitanje je interesantno i interesuje me kad bi vi bili na mom mestu kako biste mislili, šta bi vi mislili o tome?" Onda je on zaćutao. Kasnije sam mu rekao: "Vidite, tu sam među vama. Ako nastavimo ovako još 1.000 godina, sve će biti u redu. Ali, ja ne mogu da zaboravim. Moja mama je u pitanju." I istina je, ne mogu da zaboravim. Međutim, mislim da nisu svi Nemci kao što su oni koji su to radili - kaže naš sagovornik.
S tim u vezi, to mu je dokazala i gospođa odnosno porodica Kunc.
- Kada mi je novinar postavio pitanje, gospođi Kunc su krenule suze i ona je izašla napolje. Po povratku u salu, pozvala me je da sutra veče budem njihov gost, da odem kod njih kući. Otišao sam. Ušavši u stan, na celom zidu od plafona do zemlje, sačekala me je izraelska zastava. Gospođa Kunc me je uhvatila za ruku i rekla: "Izvinjavam se, mene je sramota. Ova zastava nije zato što ste vi tu, vidite, ima prašine, nisam stigla da je dam da se opere, radim od ujutru do uveče. Obećavam da ću odmah sutra to učiniti." Rekla mi je i da je drži jer su oni bili protiv svega toga, i da ta zastava otkako se ona seća stoji tu. Rekla je i da ne mogu da shvate da je njihov narod tako nešto mogao da uradi. " A Nemica sam", dodala je na kraju - priseća se Žamboki.
UREĐENJE STAROG SAJMIŠTA: Sledeće godine konkurs za rekonstrukciju glavne kule (FOTO)
Pitam ga koliko mu je vremena trebalo da prevaziđe sve, i o Nemcima i Nemačkoj počne da misli ovako kako misli danas.
- Pre svega, ja sam bio dete od devet godina. Nisam znao šta se događa. Her Žamboki je krio od mene. Nije hteo da mi kaže pravu istinu nikada. Uvek mi je govorio: "Doći će mama." Kad bih ga opet pitao rekao bi: "Doći će. Ako ne sutra, prekosutra sigurno". Her Žamboki je umro 1969. godine. Te godine sam se ja iselio u Izrael. Ali, ne mogu to da oprostim ni dan danas. To bi bilo najveće zlo kada bih zaboravio. Ali tražim rešenje i cilj mi je da se to nikada ne ponovi. Nikome....
Naravano, svaki put kada dođe u Beograd, prođe pored kuće u Jevrejskoj 13. Ona je posle rata nacionalizovana a iako mu je obećana da će mu biti vraćena to se nikad nije desilo.
- Pre nacionalizacije to je bila moja kuća i ja sam primao kiriju jer je bilo tamo šest-sedam stanara. Jednog dana sam dobio pismo da je kuća nacionalizovana i da više nije moja, ali su meni i setri ostavili po jedan stan. Rekli su mi da će mi je, možda, nekad vratiti ali evo, prošlo je 70 godina a i dalje se samo priča će je vratiti - kaže Žamboki koji ima samo jednu molbu za Srbiju:
- Voleo bih da se kula na Sajmištu renovira i pretvori u muzej. Ja ću pomoći sve što treba.
(Lj. Račić)