OVO SU POSLEDNJI SRBI SVOJE VRSTE: Njihov plemeniti zanat je nekad bio cenjen, a danas nestaje

Vremešni Jovan (70) završio je školu učenika u privredi, pa je postao šegrt kod čuvenog majstora Božidara Radojkovića. U to vreme, a bilo je to šezdesetih godina prošlog veka, samo u Paraćinu je bilo desetak sajdžijskih radnji

Da nije oca i sina Jovana i Nenada Popovića, čija se časovničarska radnja pola veka nalazi na istom mestu, ovaj stari zanat odavno bi iščezao, a "vreme" u Paraćinu i okolini ne bi imao ko da popravlja.

Preporučujemo

Mada se moda nošenja satova poslednjih godina vratila na velika vrata, pa i mladi više vole skupoceni sat od gledanja u mobilni telefon, to se ne bi moglo reći i za sajdžijski zanat.

Sajdžija je majstor koji popravlja satove-časovnike, pa iako je ime zanata poreklom tursko, dvojica paraćinskih sajdžija više vole da ih zovu tako nego da budu časovničari. Ponegde se u Srbiji koristi i reč "urar" (to je majstor koji popravlja "ure", što je takođe jedan od naziva za sat).

Vremešni Jovan (70) završio je školu učenika u privredi, pa je postao šegrt kod čuvenog majstora Božidara Radojkovića. U to vreme, a bilo je to šezdesetih godina prošlog veka, samo u Paraćinu je bilo desetak sajdžijskih radnji. Majstor Radojković je bio nadaleko poznat, a Jovan je ostao kod njega tri godine.

To je bilo dovoljno da prodre u sve tajne ovog preciznog posla i da otvori svoju prvu radnju. Starog časovničara i posle pola veka rada ruka i oko još dobro služe. Iskustvo i posao je preneo na svog sina koji je sada "glavni".

- Pomažem mu jer mušterija ima dosta, a sajdžija sem nas nema. Nenadu sam preneo znanje i radnju, ali drugi učesnici i šegrti ne dolaze. Ovaj zanat traži mnogo sedenja i dbore živce, baš ono što mladi danas nemaju. Strpljenje sam istrenirao, a takav je i moj naslednik u ovom poslu. Potrebni su i kvalitetni rezervni delovi. nekada sam po njih ja odlazio u Nemačku, a sada to čini Nenad bar dva puta godišnje - priča za Telegraf Jovan.

Na popravku stižu satovi različitog kvaliteta i vrste. Donose jeftine, kupljene na pijaci, ali i najskuplje "rolekse". Hoće da poprave sat kao da time vraćaju vreme i život unazad. Ako popravka bude uspešna, a skoro uvek je tako, srećni su i Popovići, ali i mušterija.

"Bez alata nema ni zanata" je poznato, a to se mnogo dobro potvrđuje baš kad je ovaj zanat u pitanju. Osim lupe i sajdžijskog šrafcigera ili odvrtke bez kog nema obavljenog posla, neophodne su i posebne pincete, držači. Postoje uređaji za čišćenje, te uređaji za proveru "hoda" sata i njegove tačnosti.

Turpije su takođe neophodni deo alata. Za popravku električnih časovnika, a dosta je i takvih, potrebni su električni merni instrumenti - voltmetar, ampermetar, ommetar. Lemilica se podrazumeva.

Paraćinske sajdžije kažu da od tog posla može lepo da se živi, ali on ipak nestaje iz grada na Crnici.

A vreme svejedno prolazi, popravljali ljudi merače vremena ili ne...

(Z. R. P.)