PO TOME SE ZNAJU SRBIJANCI: Evo kako nastaju JELEK i ANTERIJA! (FOTO)

Slavica Božović se u abadžijskom zanatu, koji su nekada radili samo muškarci, našla udajom u čuvenu kragujevačku opančarsku porodicu

Kragujevčanka Slavica Božović možda je poslednja Šumadinka koja ručno izrađuje i veze muške i ženske jeleke - narodne nošnje.

Preporučujemo

U tom poslu, koji je i njen hobi, već je četiri decenije.

Abadžijski zanat učila je na obuci četiri meseca po četiri sata dnevno, i još pune dve godine sama kroz intenzivni rad. To je možda i razlog što mladi neće ovo da rade. I da hoće, pitanje je ima li ko još da ih nauči. Starijih majstora ovog zanata, naime, više nema.

Slavica se u abadžijskom zanatu, koji su nekada radili samo muškarci, našla udajom u čuvenu kragujevačku opančarsku porodicu.

- U godinama nakon udaje naučila sam mnogo o izradi opanaka i to me zainteresovalo, ali ne bukvalno opanci, već naša nošnja. Počela sam da tražim način da naučim kako se rade prsluci, tkaju suknje, kako se veze. Tražila sam sebi učitelja od 1984. do 1995. godine. Tada je Kulturno umetničko društvo "Abrašević" organizovalo obuku za zainteresovane za izradu nošnji. Odmah sam se prijavila. Učila su nas dva stara majstora. Nažalost, oni su sada pokojni. Kada god pomislim na to, teško mi je, jer više nema nikoga iz te garde koji bi mogao mlađe da nauči, tako da sam svedok propadanja naše narodne baštine. Obuka je trajala četiri meseca, svakodnevno po četiri sata. To je ništa u odnosu na vreme koje vam je potrebno da naučite da vezete jeleke. Ja sam sama učila još pune dve godine - priča Slavica za Telegraf.

SRPKINJE NE ZNAJU ŠTA RADE ASURDŽIJE: A njihove ZLATNE RUKE prave ČUDO, bez kojeg žene NE MOGU! (FOTO)

Ova Kragujevčanka radi ženske jeleke, koji se šiju mahom od somota, u bordo, teget i zelenoj boji. Ženski jeleci vezu se uvek srmom. Takođe izrađuje i ženski libade -  kraći sako, dužine do slobodnih rebara, čiji su rukavi pri dnu širi, zvonasti. Ovo je deo gradske nošnje. Takođe je vezen, a šiven je od somota.

Slavica radi i muške fermene, odnosno prsluke. Oni se šiju od čoje teget, zelene i braon boje, i vezu gajtanom mahom u crnoj boji. Fermen po ivicama - gde se kopča, pri dnu i oko rukava, ima izvezene nizove gajdana. Na nekim fermenima su dva reda gajtana, na nekima čak 10.

- U vreme kada su fermeni nošeni, baš prema broju gajtana, procenjivalo se iz kakve je kuće momak, odnosno muškarac. Više gajtana značilo je da je muškarac iz bolje stojećeg domaćinstva - kaže Slavica.

Osim fermena, radi i anterije. Anterija je zapravo jakna, koja se nosila ispod prsluka, a preko košulje. I anterije su bile bogato ukrašene gajtanima i vezom. Najčešće su, prsluk i anterija pod njim, u istoj boji.

DEDA ŽIVORAD JE I MENE OBESIO O PLAFON: Evo šta mi se tada dogodilo! (VIDEO)

Naša sagovornica priča da su se bogato vezeni prsluci i anterija nosili u svečanim prilikama, na slavama, vašarima, slavljima. Ništa od pomenutog se ne pere, nikada, jer bi srma sa ženskih prsluka oksidirala, a pitanje je šta bi posle pranja bilo sa čojom muške odeće. Svi prsluci i jakne samo su mogli da se vetre.

Slavica, inače, jedan prsluk radi danima, i kaže da je to posao koji se ne započinje ako se ima slobodno sat ili dva.

- Vezem bez prestanka po nekoliko sati. Svaki deo prsluka, leđa i dva prednja dela, se najpre iskroje. Onda na njih stavim neku šemu od kartona i kredom iscrtam samo konture. Gajtanom se tada veze, on se sitnim bodom prišiva za čoju. Mora da se radi za stolom, to ne može da se veze u fotelji. Na jedan kraj materijala stavim kamen, da materijal "ne beži" i vezem. Koristim običnu šivaću iglu - pojašnjava Slavica.

OVAJ SRBIN JE POSLEDNJI OD SVOG KOVA: Iglom i koncem čini čuda (FOTO)

Na pitanje kako može svaki "zavijutak" gajtana ili srme da bude isti kao onaj pre i onaj posle, ova žena se smeje i dodaje - vreme čini svoje.

- Ja ovo volim da radim, ali ovo je ljubav i posao koji traži velika odricanja. Jedan od mojih učitelja, počivši Milan Radosavljević, na obuci nam je rekao da abadžijski zanat nije posao za žene. Nema one koja se nije na tom kursu uvredila. Ja sam mu tek posle čitave dve decenije oprostila, jer sam shvatila da je ipak bio u pravu. Ovo je posao koji se radi nekoliko sati dnevno i ako je žena supruga i majka, ne može ovo da stigne i radi predano pored svih drugih obaveza. Ako je u pitanju žena sa sela, koja ima i njivu i stoku, tek tada ne može. Ovo je iscrpljujuć posao. On je za muškarca, kome je to jedino zanimanje, i koji će posle pet ili šest sati rada da sedne za sto na kome je ručak koji je neko drugi pripremio - zaključuje Slavica Božović.

Podelite sa nama u komentarima priče o ljudima iz vašeg kraja koji se bave zanatima koji izumiru.

(Marija Raca)