Lazar nema ni oca ni majku, a ljudi su mu napravili pakao od života. Živeli su od njegovih nagrada, a onda su ga poslali u zatvor! (FOTO)

Kada je, početkom jeseni, morao da se iseli iz stana u kome je privremeno živeo, našao je skromnu sobicu u staroj kući na somborskoj periferiji, u kojoj prespava pod tankim jorgančićem. Grejanja u stančiću nema. Tople vode nema. Kupatila nema. Ali on trči...

Sigurno se svi sećate dečaka Lazara Rišara iz Sombora, koji je sa sedamnaest godina u starim pocepanim cipelama i pantalonama, bez sata treninga, pretrčao svoj prvi polumaraton (21 km). Priča o njemu "Uskrsnuće Lazarevo" je ponovo podsetila na njega i izazvala velike emocije na društvenim mrežama, a najviše zbog toga što je njegov život postao mnogo teži i što su ljudi bili okrutni prema njemu.

Preporučujemo

Siromašni Lazar Rišar dobio posao na pumpi!

Lazar je srpski Forest Gamp. Trčao je polumaratone, maratone, pa i ultramaratone. Već 2011. godine postao je poznat javnosti, kada su o njemu pisale novine, snimane su emisije o njemu na nekoliko nacionalnih televizija. Tada mu je obećana pomoć od grada Sombora koja, kako se navodi u postu na Fejsbuku, nikada nije stigla. Međutim, Lazar je dobio pomoć od raznih znanih i neznanih dobročinitelja.

O Lazaru su 2013. godine opet pisale srpske novine zahvaljujući kojima su dobri ljudi prepoznali njegovu volju, pa je dobio posao na benzinskoj pumpi, a u međuvremenu, završio je i specijalnu osnovnu školu.

I sve je izgledalo mnogo bolje nego ranije. Ali, velika porodica u kojoj je živeo zloupotrebila je njegovu popularnost i primala je svaku vrstu pomoći koja je ustvari stizala za Lazara. Živeli su bolje nego ranije. A onda, kada pomoći više nije bilo, početkom ove godine, Lazar je na najneverovatniji način bio udaljen iz te porodice.

Pod optužbom da je pokušao da napastvuje jednu devojčicu iz porodice, Lazar je dva meseca (od kraja januara do kraja marta) proveo u zatvoru u zatvorskoj psihijatrijskoj ustanovi gde je bio vezivan, kljukan lekovima, živeći između nevinosti svoga sna i pakla sopstvene jave. Posle dva meseca, kada se otkrilo da je sve bilo laž, Lazar je, nalogom nadležnog tužioca, po hitnom postupku oslobođen. Nadoknadu za paklena dva meseca svog života, od države, do sada nije dobio.

 Za vreme boravka u zatvoru izgubio je posao na pumpi i ostao bez bilo kakvih sredstava za život, a nije više imao ni gde da ode. Ali je nastavio da trči. Dobrotom jednog Somborca, skoro pola godine je proveo u njegovom praznom stanu. Radio je gde god su ga zvali, bilo za hranu, bilo za neku sitnu paru.

Nastavio je da trči. Maratoni, medalje i pehari su se ređali (ima ih već na desetine).

Kada je, početkom jeseni, morao da se iseli iz stana u kome je privremeno živeo, našao je skromnu sobicu u staroj kući na somborskoj periferiji, u kojoj prespava pod tankim jorgančićem (ostao je bez svih svojih stvari posle zatvora, jer mu je sve razvučeno, a mnogo toga što je dobio još je ranije razdelio onima koji nemaju). Grejanja u stančiću nema. Tople vode nema. Kupatila nema. Ali Lazar trči...

Pre neki dan je pretrčao ultramaraton Osijek-Apatin (55 km). U starim pokidanim patikama. I odlazi, kad god može, na Ostrog, gde ostaje i po nekoliko sedmica, služeći i pomažući manastirskom bratstvu. Kaže da mu je tamo najlepše.

Gospodin koji je napisao ovaj dirljiv post o Lazaru kako bi skrenuo pažnju javnosti na nesrećnog dečaka slušao je Lazareve priče o Ostrogu, o Bogu i ljudima, o njegovom životu. Slušao je ovog skoro nepismenog momka, koji nikada nije naučio sasvim pravilno da govori. Jednom ga je pitao: "Kako to, Lazare, Bog dopušta da ti, koji toliko veruješ u Njega, tako surovo stradavaš?", a on mu je odgovorio: "Da, ali On je učinio da sve to meni ne bude teško!".

- I ja ostajem postiđen njegovim odgovorom - napisao je, između ostalog, ovaj čovek za sebe.

Za koji dan Lazar će napuniti 22 godine (na pravoslavni Badnji dan). Neće se za rođendan počastiti ni kockom čokolade. Biće dobro ako tog dana bude nešto pojeo. Ali će i tog dana trčati.

(Telegraf.rs)