PIŽONOVA UTAKMICA ŽIVOTA U ODSUDNOM ČASU ISTORIJE SRBA: Ali, to nije onaj Pižon na koga mislite (FOTO)

28. jun 1914. godine bio je vanredno topao bečki dan. U Gradskom je parku trebalo da se održi zbor Srba, Hrvata i Slovenaca, a za to veče je planiran i bal, koji se "neće moći održati, nikada". Toga dana Gavrilo Princip će u Sarajevu pokrenuti točkove istorije, a poslanik Kraljevine Srbije u Beču - Jovan Jovanović Pižon - naći će se u epicentru geopolitičkog zemljotresa

Preporučujemo

Jovan Jovanović Pižon se rodio u Beogradu 3. septembra 1869. godine, a u srpskoj je prestonici završio i osnovnu školu i gimnaziju. Potom je uspešno studirao i završio prava u Parizu, da bi se nakon svega vratio u zemlju.

Kažu da je bio uglađen, gospodin visoke kulture i besprekornog ponašanja, gizdavac, da se uvek oblačio po poslednjoj, francuskoj modi; zbog visokog okovratnika dobio je nadimak Pižon, što na francuskom jeziku znači "golub".

Prvo je bio sudija, da bi 1899. godine stupio na dužnost pisara u poslanstvu Kraljevine Srbije u Carigradu, i na toj poziciji zadržaće se četiri godine. Neko vreme je bio i profesor prava.

1904. postaće otpravnik poslova našeg poslanstva u Sofiji, 1907. u Atini, a nakon uspešne potrage za novim tržištima za našu stoku u Kairu, tokom Carinskog rata sa Austrijom, postaće i konzul na Cetinju.

Pored Svetislava Simića, biće jedan od najzaslužnijih za pomaganje i organizaciju četničkog pokreta u Makedoniji, a u periodu 1909-11 biće i konzul u Skoplju. Posle toga postaće načelnik odeljenja Ministarstva inostranih dela, 1912. kratko vreme i ministar, a potom - pomoćnik ministra.

Iste godine, međutim, stupiće na dužnost zbog koje je pre svega ušao u istoriju: postaće poslanik Kraljevine Srbije u Beču, prestonici Austrogarske.

Pre nego što će poći, predsednik Vlade Nikola Pašić će mu dati izričito uputstvo: "Što jači otpor! Ali sukob nipošto!".

Pižon se toga držao, iako nadvojvoda Ferdinand nikada nije pristao da ga primi na audijenciju; čak, pre nego što će ovaj krenuti na put u provinciju Bosnu-Hercegovinu, naš poslanik će austrijskom ministru finansija Belinskom ukazati na opasnosti tog puta, predložiti da prestolonaslednik ne putuje, ali će njegov apel biti ignorisan.

SARAJEVSKI ATENTAT

28. jun 1914. godine bio je vanredno topao bečki dan. U Gradskom je parku trebao da se održi zbor Srba, Hrvata i Slovenaca u organizaciji Udruženja srpskih studenata "Zora", a za to veče je planiran i bal, koji se "neće moći održati, nikada".

Gavrilo Princip je u Sarajevu pucao u srce Habzburške monarhije i izvršio najuspešniji atentat u istoriji čovečanstva, pokrenuvši točkove istorije koji će srušiti četiri imperije - austrijsku, nemačku, rusku i tursku - i zadati smrtonosni udarac još dvema, britanskoj i francuskoj (mada to tada nije tako delovalo). Jedan metak je naglavačke okrenuo i Evropu i svet.

"Atentator je imao čudno ime sastavljeno od princa i arhangela", napisaće kasnije Miloš Crnjanski, koga su događaj u Sarajevu i početak rata zatekli u Beču, gde je godinu dana ranije otpočeo studije medicine.

Jovana Jovanovića Pižona u ministarstvu inostranih poslova Dvojne monarhije - kada je došao da izrazi žaljenje, da kaže da Srbija osuđuje zločin, da će sprečiti agitaciju protiv Beča i da će izvesti pred sud sve one za koje se pokaže da su upleli svoje prste u atentat - nije primio ministar već njegov pomoćnik, koji ga je saslušao bez ikakvog komentara. Spremao se odgovor, spremala se kataklizma.

JULSKI DANI

Bečka štampa je već počela da huška na rat, kada joj je stigao nalog sa dvora da se sa tim prestane. Cilj? Uljuljkati Srbiju.

Takva je, uostalom, bila opšta atmosfera u Evropi: uljuljkana. Nikome ni na kraj pameti nije bila mogućnost da će to divno leto prerasti u pokolj, već krajem tog meseca.

Nećete verovati, ali početkom jula 1914. čak je i načelnik Vrhovne komande Srpske vojske vojvoda Radomir Putnik došao na lečenje u jednu austrijsku banju. Nije bio usamljen: cela elita Centralne Evrope se po običaju slila u banjska odmarališta.

Ali, malo po malo, situacija se menjala. Kuvalo se.

Kada Pižon bude naredio da se povodom prenosa posmrtnih ostataka nadvojvode Franca Ferdinanda srpska zastava na poslanstvu spusti na pola koplja, izbiće neredi pomahnitalih austrijskih nacionalista. Policija će tražiti od našeg poslanika da u potpunosti ukloni zastavu, ali on će to odbiti.

"U ušima katkad, u snu, ja i sad čujem šum koraka austrijskih generala sa tog pogreba", pisaće docnije Miloš Crnjanski. "Koračali su korakom ludaka, ljuljajući se na ritam pogrebnog marša Šopena, sa svojim dvorogim šeširima na glavi... Čuo se topot konja. Tolika je bila tišina nastala."

Jovanović je pretpostavljao da Carska i kraljevska vlada može da preuzme jedan od dva pravca. Prvo, mogla bi da traži saradnju Kraljevine Srbije da bi se svi saučesnici i počinioci kaznili. Drugo, mogla bi da atentat proglasi "pansrpskom, južnoslovenskom zaverom i da napravi slučaj protiv Srba i Srbije" te da krene u obračun sa nama. Tipovao je na ovaj drugi kurs i predložio da se srpsko kraljevstvo momentalno spremi za odbranu.

Pašić je pored toga naložio svim srpskim poslanicima u inostranstvu da svojim domaćinima jasno stave do znanja da je Srbija spremna da "izvede pred lice pravde sve svoje podanike za koje bi se eventualno dokazalo da su imali bilo kakvu ulogu u sarajevskom zločinu", ali i da "nikada nećemo moći da prihvatimo zahteve koji bi išli protiv dostojanstva Srbije i koji bi bili neprihvatljivi bilo kojoj zemlji koja poštuje i čuva svoju nezavisnost".

Pižon će 20. jula javiti da se Austrija verovatno priprema za rat protiv Srbije, a tri dana kasnije poslanik Austrougarske u Beogradu baron Gizl fon Gizlingen uručiće notu v. d. predsednika Vlade Lazaru Pačuu (Pašić se nalazio u Nišu, u izbornoj kampanji).

Paču će je pročitati u teškoj tišini ostalim članovima kabineta. Ministar obrazovanja Ljuba Jovanović će razbiti muk: "Ne preostaje nam ništa drugo osim da se borimo".

Jovanović će sutradan, nakon par razgovora a sa znanjem da je vojska Dvojne monarhije već krenula na jug, shvatiti da je rat neizbežan čak i ako Kraljevina Srbija prihvati sve uslove, od A do Š. Francuski, britanski i ruski ambasadori u Beču su mu jasno stavili do znanja da to nije "nota, već ultimatum" te da im neprihvatljiv njen oblik, sadržaj i rok koji je dat srpskoj Vladi (48 sati) da na njega odgovori.

Kada je bečka štampa objavila tekst note, atmosfera na ulicama velike prestonice došla je do usijanja, a Pižon je očekivao fizičke napade besne mase na članove njegovog osoblja.

Nikola Pašić je 25. jula predao srpski odgovor, u roku određenom od strane Carske i kraljevske vlade. U "majstorski sročenom diplomatskom tekstu" (reči jednog austrijskog diplomate), prihvatili smo sve tačke izuzev jedne: zvaničnici Dvojne monarhije ne mogu da učestvuju u istražnom postupku u Srbiji jer bi to "predstavljalo kršenje ustava i krivičnog postupka".

Baron fon Gizlingen je odmah rekao da nije zadovoljan odgovorom i da njegovo poslanstvo napušta Beograd. "Učinili smo koliko smo mogli", prokomentarisao je Pašić.

Pižon je istog dana dobio dopis od austrijskog ministra vanjskih dela Bertholda o prekidu diplomatskih odnosa.

"Žalim što su odnosi koje sam imao čast da održavam sa vama, gospodine poslaniče, sada okončani i koristim priliku da vam stavim na raspolaganje priložene putne isprave za Vaš povratak u Srbiju", pisalo je u dopisu.

Kakva je bila ta stara Evropa! Kulturna, uljudna, čak i u takvim dramatičnim trenucima! Uvek na nivou! A u šta se posle pretvorila!

Bilo kako bilo, tri dana kasnije Pašiću je uručena objava rata. Bila je koncizna: "Austrougarska smatra da se od sada nalazi u stanju rata sa Srbijom". Tako je otvorena Pandorina kutija.

Ali, tako se nije završila karijera Jovana Jovanovića Pižona; on će preći preko Albanije, zatim postati poslanik u Londonu, a posle rata će odbiti ambasadorski položaj u Vašingtonu, i penzionisaće se, nakon optužbi da u Engleskoj nije dovoljno dobro branio interese Srbije pred Jugoslovenskim odborom (iza toga se verovatno krilo pranje onih koji su odluku o stvaranju Kraljevine SHS i doneli).

Osnovaće Zemljoradničku stranku i biće njen predsednik do smrti. Seljaci će ga obožavati, pa će biti šest puta biran u Narodnu skupštinu, uključujući i Ustavotvornu 1920. godine. Nikada mu nakon rata neće biti ponuđena državna funkcija, pa će biti večiti opozicionar svim režimima.

Autor je važnog dela "Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja". Ove godine je objavljen njegov "Dnevnik (1896-1920)".

Umreće 20. juna 1939. godine, u Ohridu.

(O. Š. / Izvor: Politikin Zabavnik br. 3292)