Dragan Velikić dobitnik VITALOVE nagrade! (FOTO)

Žiri se opredelio za Velikićev roman, jer je u njemu prepoznao suverenu i snažnu pripovedačku kulturu koja se slila sa lepotom običnog života

Devetnaesti put fabrika Vital iz Vrbasa dodeljuje književnu nagradu Zlatni suncokret, poznata i kao Vitalova nagrada. Nagrada se dodeljuje za najbolje književno ostvarenje na srpskom govornom području u žanrovima romana, pripovetke, poezije, književne kritike, eseja i književne publicistike, objavljeno u toku prethodne godine.

Preporučujemo

NAGRADA NAJVEĆEM SRPSKOM PISCU DANAŠNJICE: Njegov roman ćete pročitati u jednom dahu! (FOTO)

Prvi put nagrada je dodeljena 1996. godine pesničkoj zbirci Ivana V. Lalića, a među dobitnicima su Radoslav Petković, Goran Petrović, Vojislav Karanović, Vladimir Tasić, Dragan Jovanović Danilov, Jovica Aćin, Slobodan Vladušić, Mileta Prodanović i Uglješa Šajtinac.

Na četvrtoj sednici, održanoj 17.12.2015. godine, žiri Nagrade "Zlatni suncokret" u sastavu Vladimir Gvozden (predsednik), Dragan Jovanović Danilov i Nikola Strajnić, u skladu sa Pravilnikom o nagradi razmatrao je najuži izbor (Srđan Tešin, Priče s Marsa; Olivera Skoko, Korčulanski đir; Dragan Velikić, Islednik; Vule Žurić, Republika Ćopić) i jednoglasno doneo odluku da se Nagrada Zlatni suncokret za 2015. godinu dodeli romanu Dragana Velikića, Islednik, u izdanju Lagune iz Beograda.

U obrazloženju se, između ostalog, kaže:

Dragan Velikić u romanu Islednik izlaže anatomiju duše koja se bori protiv bolesti zaborava tako što, kroz igru sećanja i dokumenta, isleđuje vlastitu putanju u javnom i privatnom životu, pokazujući još jednom da složenost egzistencije ne nalazi iskupljenje u jednostavnosti pisanja. Roman je zavodljiva priča o potrazi glavnog junaka za načinom kako da prikaže "malu istoriju", kako da sazda ljudski i književni lik vlastite majke, što uključuje opise intimnih trenutaka, ali i pokušaje objektivacije njenog života kroz evokaciju pisanih i drugih materijalnih ostataka.

Pripovedač i glavni junak, inače pisac, Velikićev fikcionalni dvojnik, pokušava da rekonstruiše svakodnevnicu bivšeg života. Okidač za priču je majčina smrt, koja pripovedača odvodi u meandre potrage za vremenom koje više ne postoji, i koje je nemoguće vratiti, a čije titraje oseća duboko u sebi kao nešto što je temelj ne samo njegove kulture i intelektualnog bića, već i njegovog krvotoka, njegovih sklonosti, zabluda i inhibicija. Ta potraga vodi ga iz Budimpešte, gde ga zatiče vest o majčinoj smrti, nazad u prošlost, u Pulu, Beograd, Solun. To je priča od koje čitalac ne može da se odvoji, ona je dramatizovana bogatim tonovima samoispitivanja, ali i stilom koji osvaja i odvodi u pravcu istinskog iskustva za kojim neoprestano nostalgično tragamo.

Velikić stupa u mrežu jednog sveta, u srce složenosti međuljudskih odnosa, ali i u slojeve istorije i preostalih tragova egzistencijalne poezije. Kada se taj svet otvori, ispostavlja se da je u pitanju neman koja preti da ga proguta, i pripovedač se vraća tačkama kontinuiteta u sebi samome - u majci koja, po neminovnosti, živi u njemu i koju je potrebno probuditi. Velikić uspeva da stvori osećaj za život kao proces, da ispriča mnogobrojne priče, rekonstruiše sećanje na pretke i bližnje, na ratove i krize, na gradove i hotele.

U isti mah, on vodi izuzetno dobro osmišljen dijalog sa literarnim srodnicima, pre svega sa Borislavom Pekićem i Aleksandrom Tišmom, koji su upravo osporavali mogućnost čiste ispovesti. Uvek nešto ostaje nekazano – Islednik je duboko prodiranje u čovekovu unutrašnjost, ali i delo koje je našlo odgovarajući jezik koji govoreći sve istovremeno potkopava mogućnost da se sve kaže.

Velikić je u Isledniku doveo do vrhunca ono po čemu je i inače prepoznatljiv: odmerenu erudiciju, smisao za detalj i za finu intelektualnu ironiju i autoironiju. Kopajući po strašnim dubinama sećanja, on naročito vešto gradi slike i lajtmotive vezane za poimanje onoga što je neumitno prošlo. To mogu biti sitni događaji, kao što je pljačka vagona u teretnom vozu, kada su nestale majčine beležnice, ili jedan dan u njenoj mladosti kad se susrela sa agentima tajne služne, ali ti događaji imaju dvostruki značaj: oni tvore kako poeziju života, tako i poeziju same pripovedne proze.

Dinamika se postiže zanimljivim preokretom vezanim za lik pripovedača. Naime, prvi deo romana ispripovedan je u prvom licu, a drugi deo u trećem, tako da čitalac-islednik ima najmanje dva zadovoljstva: identifikaciju sa junakom i voajerski pogleda na njegov život. Pred nama je izuzetno ostvarenje koje proizvodi snažan utisak da je sve u njemu tačno tamo gde mora da bude, da je svet u rasapu isklesan u rečima, čvrsto strukturiran i obeležen istinskim stvaralačkim duhom koji dosežu samo retki i odabrani. Žiri se opredelio za Velikićev roman jer je u njemu prepoznao suverenu i snažnu pripovedačku kulturu koja se slila sa lepotom običnog života.

Nagrada, koja podrazumeva diplomu i novčani iznos, biće svečano uručena 24. decembra u Beogradu u sklopu proslave 160 godina poslovanja fabrike Vital iz Vrbasa. Za svečano uručenje članovi žirija su pripremili posebna tumačenja nagrađenog romana.

Dragan Velikić je rođen 1953. godine u Beogradu. Diplomirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti radija B92.

Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas, Reporter i Status. Od juna 2005. do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao slobodni književnik.

Romani: Via Pula (1988), Astragan (1991), Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995), Danteov trg (1997), Slučaj Bremen (2001), Dosije Domaševski (2003), Ruski prozor (2007), Bonavia (2012). Knjige priča: Pogrešan pokret (1983), Staklena bašta (1985), Beograd i druge priče (2009). Knjige eseja: YU-Atlantida (1993), Deponija (1994), Stanje stvari (1998), Pseća pošta (2006), O piscima i gradovima (2010).

Knjige Dragana Velikića prevedene su na petnaest evropskih jezika. Dobitnike je više značajnih književnih nagrada (Ninova nagrada za roman godine, Meša Selimović, Miloš Crnjanski i dr).

(Telegraf.rs)