IMAM 80 GODINA, SMANJIO SAM NA POLA LITRA RAKIJE DNEVNO: Ispovest brata Arsena Dedića, POSLEDNJEG BOEMA U BEOGRADU! (FOTO)

- Moj put je bio drukčiji od Arsenovog. Kod njega je sve išlo regularno i planski, a kod mene boemski. Žene su čudo i ja sam im bio posvećen celog života. Želeo sam ih osvajati - ispričao je slikar Milutin Dedić, brat Arsena Dedića

Rođeni brat preminulog proslavljenog kantautora i šansonjera Arsena Dedića, Milutin Dedić, pričao je za hrvatski Jutarnji list o svom životu, porodici, umetnosti, rakiji kojoj i dalje ne može da odoli, ali i zbog čega ga nazivaju poslednjim boemom starog Beograda.

Preporučujemo

Najlepše Arsenove pesme zbog kojih smo plakali i zaljubljivali se (AUDIO)

Milutin Dedić je slikar, putopisac, novinar, veliki zavodnik i Arsenov neukrotivi stariji brat. Pisao je za Večernje novosti, u Diners club magazinu, još uvek radi za RTS, a radio je i za niz kulturnih magazina. Kao brodski slikar ratne mornarice sa pitomcima Vojno pomorske akademije, plovio je njihovim školskim brodom Jadranom. Tu je radio poetske zapise, crtao portrete i brodove. Putovao je po svetu i napisao gomilu putopisa.

KANTAUTOR, PESNIK I, PRE SVEGA, LEGENDA: Sve o velikom Arsenu Dediću (VIDEO)

U licu ima sličnosti sa Arsenom, ali crte su mu grube za razliku od Arsenovih koje su uvek bile nežne. I glas mu ponekad ima Arsenovu boju, ali onda ode u dubinu koju je godinama brazdio vinom i rakijom. Kaže da je smanjio na pola litre rakije dnevno, ali da ga doktor zbog srca sili da ne pije, pa će morati da je smanji.

- Imao sam srećnu okolnost što sam rođen u porodici Dedića. To je bila varoška porodica, a u tu Varoš ljudi su došli sa svih strana: i iz Bosne, i iz Hercegovine, Crne Gore, Dalmatinske zagore… Otac je bio Srbin, a majka Hrvatica iz Rupa. Njeni su isto nekad bili Srbi, pa su došli na ove prostore posle Kandijskog rata i preuzeli katoličanstvo. Onda se udala za mog oca i prešla na pravoslavlje. Slavili smo dva Božića i dva Uskrsa. Slavili smo i svetog Arhangela Mihaila, što je bila porodična slava. Slavili smo to u vreme kad to nije bilo ni popularno ni dozvoljeno. Te slave bi kod nas trajale tri dana. Zadnjeg dana bi dolazili i teškopartijci. Dolazili su iz poštovanja prema mojoj familiji. Dobro je kad se mešaju krvi jer onda se mešaju i kulture i pogledi. U tom duhu multikulturalnosti sam živeo od detinjstva, a kasnije sam tako i odgajao svoju decu. Porodica i ambijent, odnosno zavičaj, najvažnije su ishodište, tu čovek "peška" prve impresije koje ga trajno formiraju - ispričao je Mile.

Milutin ima osamdeset godina, a stariji je od Arsena tri godine. Ima dva sina, Luku, koji je takođe slikar i Filipa, koji je montažer. O svojoj porodici je ispričao zanimljive detalje.

- Svirali smo u Šibenskoj nas četvorica Dedića: Arsen, ja, otac Jovan i Todor, sin strica Krste. Ja sam svirao klarinet, a otac bubnjeve, trubu i timpane. Otac je bio od onih koji su mogli svladati bilo koji instrument. Majka Jelka bila je izuzetno bistra, pronicljiva i prodorna žena. Arsen ju je želeo opismeniti, ali to njoj nije bilo važno. Mogla je to savladati, ali je govorila "Šta ću pisati, bolje da pamtim". Njena glava je bila kompjuter onoga vremena - istakao je Dedić.

Prema njegovim rečima, majka jelka nije želela da joj sinovi budu radnici, pa se zato borila da se njeni sinovi školuju.

- Ta nam je žena stalno govorila "Nećete biti radnici!". Njoj su radnici bili nešto najgore. I ta njena misao i namera u ono su vreme bile apsolutno revolucionarne jer je to vreme nakon rata kad se vlast davala radničkoj klasi. Ona je to govorila jer je gledala svog muža, svog devera i svoje susede u Varoši koji su celog života crnčili za ništa. Borila se protiv toga da njeni sinovi vode takve teške, paćeničke živote. Zbog toga je bila uporna kod naših školovanja. Kod mene to nije uvek išlo bajno: što zbog toga što mi škola nije bila draga, a što zbog toga jer je bilo vreme rata. Ja sam krenuo u italijansku školu 1941., za vreme okupacije. Posle su 1943. došli Nemci pa nisam išao u školu. Nakon rata 1945. ja imam deset godina i ne znam ništa. Onda je moja majka išla kod jednog profesora koji se zvao Ante Šupuk i molila ga da me nauči čitati i pisati. To me uvalila na silu jer se meni nije išlo u školu. Uz Šupuka je tu bio još jedan profesor, Mile Janković, slikar i scenograf. Obojica su me volela i ocenili su veliku nadarenost kod mene. Posebno Janković koji je kod mene osetio talent za slikanje. On me je stalno gurao. Tu vežbaonicu sam završio, opismenio se, a onda i ja u njoj počeo podučavati druge. Tako je moj đak bio i Mišo Kovač. Dolazio je vežbati, ali nije baš bio naročit učenik - objasnio je Arsenov brat.

On i Arsen su stekli radne navike koje su u životu oplodile njihove talente. Takav je i danas. Stalno ga negde zovu, drži umetničke kolonije, piše, putuje. Kaže da se radom održava.

- Radim više nego što bi trebao. To sam nasledio od oca. On je bio veliki radnik. Radoholičar. Rad, rad, rad… Na to su ga terale i okolnosti jer je porodica morala egzistirati. Te radne navike od njega smo primili i Arsen i ja. To mi je ostalo do dana današnjeg. Mislim, volim ja i relaksaciju i sve ono što život pruža, ali ne mogu zamisliti dan bez rada. Ali govorim o smislenom radu iza kojeg nešto ostaje. Pošto nisam voleo školu, otac i majka nisu znali šta će sa mnom. Jednom su me čak i izbacili iz škole. Onda me otac vodio sa sobom. Ujutro mi je dao macu i išli smo na rivu tući kamenje za obnovu rive. Posle toga smo popodne išli u polje, a naveče me sa sobom vodio svirati u hotel Krka. Tu su se dolazili zabavljati američki mornari. Tako me kaznio. Nisam mogao gledati od umora u tom hotelu naveče, a on mi nije dao zaspati. Time mi je želeo pokazati što me čeka u životu ne budem li učio. Ipak sam završio tu školu pa sam posle bio učitelj u selu Dubravice - ispričao je Dedić.

Ali, po jednom razlikuje sebe i brata.

- Moj put je bio drukčiji od Arsenovog. Kod njega je sve išlo regularno i planski, a kod mene boemski. Doduše, u tu rupu sam doveo ženu iz Beča, svoju prvu suprugu. Upoznao sam je na Jadriji, šibenskom kupalištu. Ona je u Beograd došla sa dvadeset šešira, a spavala je sa mnom u baraci sa Šiptarima bez struje, vode i WC-a.  Ljubav je neverovatna snaga. Žene su čudo i ja sam im bio posvećen celog života. Želeo sam ih osvajati. Taj prilaz mi je bio izazov. Kad bih vidio neku ženu koja bi mi se svidela, učinio bih sve da je osvojim. Posle bih činio sve i da je sačuvam. Privilegija je sa ženom uživati u dubokoj vezi. Uvek sam nastojao, i kad je bilo najgore, da ne prekidam te odnose do kraja. Želeo sam ostati dobar sa svim tim ženama i u tome sam uspevao do današnjeg dana. Ima jedna koja mi je toliko zagorčala život da bi je zapalio kad pomislim na sve to, ali je opet pozdravim, poljubim i porazgovaram s njom. Mada uvek držim distancu - završio je umetnik.

(Telegraf.rs / Izvor: jutarnji.hr)