ONA JE UNUKA ČUVENE LEPOTICE SOFKE i žena, koja je OBELEŽILA DEKADU ROMA! (FOTO) (VIDEO)

- Ja sam ponosna što nosim ime Sofke iz "Nečiste krvi". Sofka je neko ko je emisar kulture, ne samo romske već i srpske, a to je moja baka. Ponosna sam i na moju porodicu, bez koje ne bih uspela ništa - rekla je ona

Danas imamo veliko zadovoljstvo da ljudima, u okviru projekta "Uspešni Romi", predstavimo Sofku Vasiljković, ženu, intelektualca, koja je obeležila dekadu Roma i unuku poznate Sofke iz "Nečiste krvi" Bore Stankovića.

Preporučujemo

ZA BOEME I MERAKLIJE: Sve što treba da znate o starim srpskim kafanama i pesmama

Gospođo Sofka, predstavite nam se...

- Ja sam Romkinja iz Tabanovaca, sela kod Šapca. Veoma sam ponosna na svoje poreklo i porodicu, oca Vojislava, majku Veru i braću Sinišu i Stevu. Oni su mi omogućili da ja postanem ovo što sam danas.

Gospođo Sofka, Vi ste obrazovana žena, ekonomista, intelektualac. Šta znači obrazovanje za svakog čoveka, a posebno za Roma?

- Gledajući očima obrazovane osobe, to predstavlja vizu za bolji život. Kada pogledam sebe, kažem da je obrazovanje nešto zbog čega sam se izvukla iz svoje sredine, iz romske mahale. Postala sam državni službenik i doživela da danas već dve godine budem u penziji, a penzionisana sam iz državne službe i to je nešto što je veoma bitno za svakog čoveka, a posebno za Roma. To znači da ste postali svoj čovek i da niko drugi sem vas ne upravlja vašim životom.

Kada se pojavila Vaša želja da se aktivno uključite za borbu i empacipaciju Roma?

- Moja borba je počela početkom višepartijskog sistema, a ono što je najbitnije je to da sam se uključila kroz politički rad preko tadašnje Socijaldemokratske partije Roma. Podstaklo me je to što su se na terenu pojavili ljudi koji nisu mogli da ispune svoj zadatak i da utiču na emancpiaciju romske nacionalne zajednice. Shvativši da oni ne mogu da pomognu u poboljšanju položaja Roma, uključili smo se jer smo shvatili da je vreme da neko preuzme taj barjak i počne da se bavi pitanjem čitave zajednice, iako nama u to vreme to i nije bilo od koristi, ali smo shvatili da ne postoji neko ko će pogurati zajednicu. Pored toga, ja sam bila stipendista tadašnjeg Titovog fonda, pa sam morala da se odužim na neki način, da utičem i pomognem da još neka osoba bude obrazovana i dobije nešto od društva.

Kažite nam, po Vašem mišljenju, da li postoji diskriminacija u Srbiji, da li ste je nekad osetili na svojoj koži i kako se boriti protiv nje?

- Ovo je pitanje o kojem se danima može pričati. I sama sam bila diskriminasana kao žena i kao Romkinja. Da bi se to rešilo, moramo mi iz Zajednice da povedemo računa i da se organizujemo, pa tek onda da tražimo da se instituciono rešavaju oređena pitanja. Šta je najvažnije kod diskriminacije? Da se stvari nazovu pravim imenima! Često se dešava da se postupci za koje se vidi da su diskriminatorni, da se u postupku ne karakterišu kao postupak diskriminacije. I ja sama imam problem kao i svi drugi Romi, ali sada kada sam osnažena i kada sam u situaciji da mogu da se borim na neki drugi način, mnogo mi je lakše da se izborim. Svoju decu sam učila da uz pomoć obrazovanja mogu da se bore s diskriminacijom, jer protiv diskriminacije može samo znanjem da se bori.

Vi ste dva puta bili član Nacionalne romske manjine i imali ste ulogu zamenika predsednika Nacionalnog saveta. Kažite nam, koji je vaš lični doprinos na poboljšanju rada Nacionalnog saveta?

- Kada je Nacionalni savet u pitanju, pre svega ne želim da uputim kritiku, već samokritiku. Svesna sam da je moglo mnogo bolje i mnogo više, ali sam isto tako svesna i da je tu bilo raznih problema i znam da država nije bila potpuno spremna za deo koji se zove emancipacija romske manjine. Ono što ja znam je da je moje učešće bilo bitno u Nacionalnom savetu oko kreiranja raznih dokumenata, čak i strateških koji su vezani za poboljšanje romske nacionalne manjine, a ono što je meni ostavilo lep utisak je primena afirmativne mere za upis učenika i studenata, posebno položaja žena. Ja sam bila glasnogovornik za ravnopravnost i pre svega za poboljšanje žena, kako članica Nacionalnog saveta, tako i žena koje su pripadnice romske nacionalne manjine.

Malo pre smo se dotakli teme diskriminacije. Žene su dvostruko diskriminisane i kao žene i kao Romkinje. Vi ste veoma aktivni u ženskom pokretu. Recite nam nešto više o tome.

- Ženska romska mreža je tu da se trudi da maksimalno pomogne ženama iz zajednice i da ih osnaži da postanu svesne sebe i svoje uloge, ali i da pokušaju da same rzamišljaju o svom životu. Naravno da to teško pada jer je teško promeniti čovečju svest, ali su ostvare pomaci od 2005. godine, kada je osnovana Ženska romska mreža. Naš osnovni cilj je bio da se poveća broj žena koje će učestvovati u ovom projektu. Danas ih ima sa svih strana, a posebno se radujem onima koje su uključene u projekat, a iz ruralnih sredina su. Činjenica je da ovde postoji dvostruka diskriminacija, ali ovaj pokret se zaista bori da učestvuje na svim nivoima, počev od državnog vrha pa do lokalnog nivoa, a sve kako bi se žene uključile u borbu protiv diskriminacije i povećale svoje učešće u javnom i političkom životu.

Dekada Roma 2005-20015 je prošla. Da li ste zadovoljni s onim što je urađeno, a ako niste, šta je propušteno?

- Bila su velika očekivanja kada je pokrenuta dekada. Kada smo bili na početku, osnovni cilj nam je bio uključivanje Roma u institucije i rešavanje problema romske zajednice. Prisustvo roma u državnim institucijama je 0,01  odsto, a s mojim odlaskom u penziju se on još više smanjio jer nismo dobili nikog u državnim institucijama od Roma. Ono što je meni zanimljivo u ovom delu je ta strategija koja je doneta 2009. godine, ali koja nije dala previše. Mi nismo imali nekog ko je pravno odgovorno lice za sprovođenje dekade, zato se plašim da nova strategija ponovo neće imati pravno odgovorno lice, a što je mnogo važno. Ono što je nama bitno je da se pre svega pitanje Roma postavilo, da više nismo nevidljivi, što znači da sada možemo da raspravljamo i rešavamo naše probleme, ali ipak ne možemo biti zadovoljni s onim koliko je postignuto. Dobro je što smo učinili pomake zaštite, stanovanja i obrazovanja, ali je ipak najveći problem zapošljavanja omladine, akademskih građana romske nacionalnosti za koje ne vidim da će se problem rešiti u skorije vreme. Veliki je broj onih koji završe fakultet, a kasnije se vraćaju u sredinu iz koje su otišli.

Vi nosite ime Sofka, to je ime koje je proslavilo Boru Stankovića. Ima li neke veze između Vas i junakinje Nečiste krvi?

- Ja sam ponosno što nosim ime Sofke. Sofka je neko ko je emisar kulture, ne samo romske već i srpske, a to je moja baka. Ona je bila poznata pevačica između dva rata i imala je nastupe u Berlinu, Pragu, Beču, Njujorku i Parizu. Ona je Romkinja koja je ponela titulu najtiražnije pevačice, i neko ko je uspeo da dostigne tiraž velikog Rika Karuza koji je imao 100.000 rasprodatih ploča. Ja sam svaki put, kada se ukaže prilika, davala omaž njenoj ličnosti. Ona je dugo živela u Bijeljini i jedna ulica je nosila njeno ime, i to mi daje za pravo da budem ponosna na svoje poreklo.

Vi ste supruga i majka dva odrasla deteta. Šta sebi zamerate i da li nešto niste uradili. Postoji li nešto što biste ispravili da možete da vratite vreme i da li je ostalo nešto za čim žalite?

- Kad pogledam unazad, jedino za čim žalim je vreme koje sam posvetila nepotrebnim raspravama i nepotrebnim davanjem ljudima koji to nisu zaslužili. Jedino što mi nedostaje je vreme koje nisam uspela da posvetim svojoj deci i porodici, smatrajući da je moja obaveza da ne budem samo porodična žena, već i neko ko je zadužen da pomogne svojoj zajednici. Ja s ponosom mogu da kažem da iza mene i rada moje porodice stoje velike brojke. Ako kažem da smo 55 Roma i Romkinja dokvalifikovali i prekvalifikovali, da su iza nas kilometri pređenih asfalta, mnogo raznih rešavanja komunalnih problema, ako kažem da smo do sada zaposlili 40 ljudi zaposlili u javnim radovima, da sam u romskom naselju uvela uličnu rasvetu i mnogo toga drugog, ja sam onda neko ko je stvarno zadovoljan. Jedino što mi nedostaje i jedino što nisam uspela, a za čim žalim, je to što nisam našla nekog ko će biti dovoljno zainteresovan da nastavi mojim putem i jako mi je žao što nisam uspela da probudim kod neke devojke, koje bi rekla "ja sam neko ko će nastaviti tim putem". Ipak, veoma sam srećna kad pomislim na to da je pre 40 godina u Šapcu bilo samo dvoje obrazovanih, a danas ih ima 24, od kojih je četvoro sa završenim master studijama, tada sebi kažem: "Bravo, nešto si pokrenula".

Kažite mi, koliko mediji mogu da utiču da se promeni slika o Romima?

- Najbitnije da se izbrišu sterotipi prema Romima, jer ono što mediji mogu da postignu, to ne može niko. Mnogo je važno da se vidi da se mediji ne obraćaju jezikom mržnje, da izveštavaju s činjenicama onakvim kakve jesu. Stalno gledamo slike Roma koji žive ispod svake linije bede, ali treba prikazati istinu i s jedne i s druge strane, a ipak se daje malo prostora uspešnim Romima. Retko ćete na televiziji videti uređena romska naselja. Bila sam u prilici da donatora iz Amerike odvedem u jedno naselje kome ništa ne treba, zbog čega je on bio u čudu, a kada je video kakve se kuće tu sve nalaze, iznenadio se. Prikazivanje takvih uslova za život i Roma koji su uspeli nešto u životu da urade je ključ za brisanje sterotipa i ključ za mlade ljude da požele da budu poput svojih sugrađana. Romi koji su nešto postigli najčešće kriju svoju nacionalnost. Velika je hrabrost danas biti Rom i reči: "Ja sam uspešan Rom", ali ako to mi koji smo uspešni ne uradimo, niko drugi neće. Treba prikazati javnosti da i Romi mogu da budu uspešni.

Foto: Milena Đorđević

Šta poručujete mladim Romima i Romkinjama?

- Svesna sam da je ovo veoma težak trenutak u ekonomskom smislu za bilo šta što čovek u ovom momentu može da potegne, ali ono što nam niko ne brani i ono što možemo sami je da se obrazujemo. Čovek sam u sebi ima snagu i treba zadnjim atomom snage da pokuša, a ono što im ja poručujem je da ne odustaju jer uvek postoji šansa za uspeh. Mora se krenuti od nečega jer šansa ne dolazi sama, morate je tražiti. U čemu je ključ? U obrazovanju! Ljudi moraju sami da pokušaju nešto da urade od svog života. Videla sam da je narod postao letargičan, ali ako se sami ne pokrenu, put do uspeha im neće pasti s neba. Mladim Romkinjama poručujem da se pre svega trude da se obrazuju, da pomognu sebi i svojoj porodici, da budu dobre majke za buduća pokolenja i da budu ona osoba koja će stvoriti buduće generacije onakvim kakve treba da budu, a to će uspeti samo uz pomoć znanja.

I na kraju, imate pravo da kažete ono što Vas nisam pitao, a želeli biste.

- Ostvarila sam se u svakom smislu, a posebno kao majka i domaćica. Nisam neko ko može da kaže da mi nešto nedostaje. Ono što je meni važno je da je najbitnija stvar i za romsku zajednicu da ljudi prestanu da posmatraju drugim očima svog sunarodnika. Ljudi bi trebalo da prestanu da rade ono što ne bi želeli da se njima događa, da prestanu da mrze jedni druge, da pokušaju da nađu mnimum od onoga što može da bude zajedničko za sve ljude. To je jedini način da naša zajednica uspe i jedini način da pomognemo sami sebi. Ne možemo mi da tražimo pomoć od bilo kakvih strategija i zakona ako se ne složimo. Šta god da se donese, bilo kakav zakon ili propis, ako nemamo jedinstvo, od nas neće biti mnogo koristiti. Moja želja je da se naši ljude urazume, da krenu da razmišljaju zajednički i o tome kako sve nedaće da se prevaziđu. Ovim putem bih želela i Telegrafu da se zahvalim na ovom projektu, jer je red bio da se javnost upozna s Romima koji su uspešni, a do sada za njih niko nije znao.

(Telegraf.rs)