Ovo mesto ima vulgaran naziv, ali priča o tome kako je dobilo takvo ime je urnebesna!

Taj nesvakidašnji naziv predstavlja vrući julski dan 1943. godine kada se vodila "istorijska" bitka. Za razliku od bitaka u kojima su najveći teret podneli muškarci, u ovom mestu u Hrvatskoj su žene bile ključni faktor u ratu

Među brojnim bitkama u Drugom svetskom ratu postoje i one koje tonu u zaborav. Da bi je otrgli od istog, po mnogima sudbonosna bitka za Šandrovac, nadomak Bjelovara u Hrvatskoj, meštani su pre više od godinu dana u znak sećanja, Gornju ulicu preimenovali u Pičkovac.

Preporučujemo

Taj nesvakidašnji naziv predstavlja vrući julski dan 1943. godine kada se vodila "istorijska" bitka za tu ulicu. Za razliku od bitaka u kojima su najveći teret podneli muškarci, u Šandrovcu su žene bile ključni faktor u ratu.

Glavni  "teret" podnelo je devet žena iz ulice na samom vrhu mesta, koje su "stale" između ustaša i partizana. Kako nema živih svedoka te ratne drame, priča se održala usmenim putem do današnjih dana.

- Većina muškaraca iz ulice je bila mobilisana prvih dana rata. Ostale su uglavnom mlađe žene, koje su uzdisale za muškim zagrljajem svojih najdražih, koji su borili na raznim ratištima - kazao je 68-godišnji Mirko Kuharski za portal "24sata.hr". Njemu su o tom dramatičnom događaju pričali roditelji koji su živeli, kao i on, na vrhu ulice.

- Ustaše su bile udaljene nekoliko stotina metara s leve strane ulice u koju su, s druge strane iz šume, neprimetno, u zoru, ušli partizani. Izgladneli i umorni od dugog pešačenja potražili su jelo u obližnjim kućama. Kako je Bilogorski kraj od davnina poznat po gostoljubivosti, i ovaj put  su nezvanim gostima priredili pravu gozbu. Nakon jela, pića i izmene nežnih pogleda, odlučili su da "belim udovicama" zamene muškarce, koji su mesecima, a poneki i godinama bili van iz Šandrovca - priča meštanin pa nastavlja.

- Taman kad su uzavrele strasti, a partizani se opustili, nadajući se kako položaj neće tako brzo da napuste, račune im je pomrsio mlađani uhoda. On se iskrao i polako otišao nekoliko stotina metara niz levu stranu ulice gde su se ustaše odmarale nakon vežbe. Mladić je, možda iz ljubomore ili nekih drugih pobuda, ustašama kazao kako su partizani "okupirali" gornju ulicu. Odmah se ustaška vojska skupila i krenula uz brdo očekujući da će ih na vrhu dočekati kanonada iz partizanskih pušaka. Ipak, neki nestrpljivi i pomalo uplašeni ustaša je, penjući se, počeo da puca, što je bio znak partizanima da im u susret dolaze ljuti neprijatelji - kaže on.

- Zatečeni partizani, poskakali su iz grmlja i kreveta te, držeći pantalone i odeću u rukama, pobegli su u šumu s desne strane ulice, odakle su se tog jutra i pojavili. Umesto partizana, ustaše su naišle na žene koje su na brzinu počele da se oblače. Ugledavši ih, ustaše su odustale od prvobitne namere da krenu za partizanima u šumu, pa su odlučili da nastave tamo gde su partizani stali. Dočekala su ih još topla ženska tela u kojima su potražili nagradu za isterivanje mrskog neprijatelja iz Gornje ulice - kaže Kuharski i dodaje kako je zapamtio imena i prezimena svih devet hrabrih žena, koje više nisu žive.

Ipak, nije želeo da ih spominje jer je naziv ulice nešto poput spomenika "neznanim" junakinjama.

- Kad su se partizani "sabrali" i videli da ustaše ne dolaze u šumu, posumnjali su o čemu je reč. Čim su izašli iz šume na čistinu, okoristili su se partizanskom taktikom i zapucali. Ustaše, uhvaćene nespremne kao i partizani koji sat ranije, dale su se u beg niz padinu na svoju stranu ulice, pri čemu su bili polu-goli kao i partizani.

- Partizanima je bilo bitno da dovrše posao, a manje im se ratovalo i odmah su se bacili u zagrljaj još uvek toplih ženskih tela - priča Kuharski.

Kao u priči, ustaše su u protivnapadu poterali partizane i "osvetili" se ženama. Ulica je do večeri sedam puta prelazila iz ruku jedne u ruke druge zaraćene strane. Kako su se svaki put nakon izmene nežnosti "osvežili" čašom vina ili rakije, u večernjim satima su sklopili primirje, jer im je bilo dosta besmislenog ratovanja.

- Organizovali su pravu feštu. Plesalo se kolo oko vatre koja je gorela gotovo do jutra. Svi su pobacali kape kako bi se primirje što duže održalo. Pred jutro se nije znalo ko kojoj strani pripada. Nakon što su pijani zaspali, jutarnje since ih je probudilo. Mamurni, polako su se spremili i oprostili od hrabrih žena, te se od ljutog neprijatelja rastali uz mrke poglede. Svaka od zaraćenih strana otišla je na svoju stranu. Partizani u šumu iz koje su došli, a ustaše u Šandrovac. Jedni i drugi željni odmora i sna, a ne ratovanja.

- Tako su naše hrabre žene dale najveći doprinos što u bici za Šandrovac nije pala niti jedna glava. Nije bilo pobednika, ali ni poraženih zahvaljujući njima. Priča kaže da su neke, nakon par meseci počele da nose široke haljine kako bi se u prvi tren sakrili stomaci koji su ih podsećali na vrući julski dan. Zato je ispravno da smo tako prozvali ulicu, jer u ratu je bitno sačuvati živu glavu, a naše žene iz Gornje ulice su ih zaista sačuvale, i zato smo im posmrtno odali počast - zaključuje Kuharski.

(Telegraf.rs / 24sata.hr)