DA LI SU VEHABIJE I DŽIHADISTI ISTO? Saznajte gde izvire reka krvi na ulicama svetskih gradova (FOTO) (VIDEO)

U teoriji, neko može biti vehabija a da ne bude džihadista, pošto je džihadista samo onaj koji uzme pušku sa namerom da umre "Alahovom putu". U teoriji. U praksi, stvari su malo drugačije

Pre nekoliko nedelja smo ukazali na činjenicu da je praotac svih savremenih islamista veliki muslimanski učenjak Ibn Tajmija, koji je istorijski gledano odigrao jednu od ključnih uloga u stvaranja salafijskog pokreta.

Preporučujemo

U pitanju je puritanski, fundamentalistički pokret koji insistira na vraćanju korenima islama i koji zahteva doslovnu interpretaciju Kurana i hadisa (izreka proroka Muhameda i anegdota iz njegovog života) kao temeljnih svetih spisa ove religije (ekvivalenti njima u hrišćanstvu bi bila jevanđelja i Dela apostolska).

Sam Ibn Tajmija je bio pripadnik škole Ahmeda ibn Hanbala, a njih dvojica skupa sa Ibn al-Kajimom su ostvarili ključni uticaj na Muhameda ibn Abd al-Vahaba (1703-1792) u razvoju njegove sopstvene, unapređene škole unutar islama, vehabizma, koji se često u potpunosti izjednačava sa salafizmom, iako ima i salafista koji nisu strikto rečeno vehabije (odnosno, nisu u specijalnoj vezi sa saudijskim strukturama).

Vehabizam/salafizam odbacuje sve tradicije za koje smatra da nemaju uporište u Kuranu i hadisama: hodočašća na grobove islamskih svetaca, molitve tim svecima, i tako dalje. Dozvoljena je samo molitva direktno Alahu.

ON JE OTAC SVIH ISLAMISTA: Ubija ljude, a mrtav je već 700 godina (FOTO)

Verovanje u jedinstvo Boga (na arapskom: tevhid) je centralni stub islama pa samim tim i centralni stub vehabizma, ali zbog toga što jedinstvo Boga naglašavaju još više nego drugi muslimani oni sami sebe nazivaju muvahidinima (monoteistima), a pojam vehabija smatraju uvredljivim, pogrdnim i svetogrdnim, pošto implicira obožavanje al-Vahaba i umanjivanje svemoćnosti Boga.

(Kao što smo nedavno pisali, vehabije su zbog ovakvog ikonoborstva u poslednjih stotinjak godina porušili gomilu islamskih spomenika u Saudijskoj Arabiji, a da ne sruše Muhamedovu grobnicu ih je sprečilo jedino užasavanje celog muslimanskog sveta.)

Da se odmah razumemo, al-Vahab nije bio nikakav politički reformator, već religijski. Međutim, taj aspekt je od samog početka bio prisutan zbog prirode salafizma: ostali muslimani nemaju prava da praktikuju islam kako oni žele, već moraju onako kako žele salafisti.

Ključni trenutak je bio kada je u jedan mali i posve nebitni emir u oblasti Nadždi na Arabljanskom poluostrvu, po imenu Muhamed ibn Saud, prigrlio vehabizam kao sopstvenu ideologiju. Pod njim, i pod njegovim naslednicima, ovo učenje je postalo izvor legitimnosti njihove vlasti.

Potomstvo al-Vahaba danas nosi prezime Al al-Šejh (Kuća Šeika); u pitanju je i dalje jedna od najistaknutijih familija u verskom establišmentu Saudijske Arabije. Odnos između te dve porodice je efektivno pakt koji sjedinjenuje sekularni i duhovni aspekt tog režima.

Uspon dinastije Saud je počeo zajedno sa usponom vehabizma, a dvadesetih godina, nakon sloma Otomanske imperije, stvorili su ovo što danas znamo kao Saudijsku Arabiju.

Od Hladnog rata naovamo, nakon otkrića golemih naftnih izvora, veliki deo prihoda sa strane je uložen u širenje njihove ideologije putem gradnje džamija i medresa. Relativno skoro Saudijcima se u tim aktivnostima priključio i Katar.

Procena je da u Sjedinjenim Državama vehabije drže oko 80 odsto džamija, a na Balkanu je situacija dosta slična, posebno u većini novoizgrađenih bogomolja.

E, sad. Vehabije, salafisti, insistiraju na džihadu kao moralnoj obligaciji svih muslimana (džihad je jedan od stubova islama, to svi muslimani priznaju).

Međutim, hiljadugodišnja islamska misao razvila je ideju o džihadu kao dvojakom procesu. Postoji "veći džihad" i "manji džihad". Ovaj drugi je rat i krvoproliće. Onaj prvi je unutrašnja borba u samom čoveku, borba za dobro a protiv zla, i to putem samoodricanja, dobročinstva, moralnog života, sa ciljem približavanja Alahu.

Salafisti insistiraju da je džihad mačem glavni. I rade to od samog početka.

(Bitna karakteristika ovog pokreta je i takozvani takfirizam, težnja da se muslimanski redovi očiste od onih koji nisu dobri muslimani, pre nego što se krene u obračun sa ostalima; zbog toga Islamska država prvo želi da zbriše Hamas, pa tek onda Izrael.)

Dok je Kraljevina Saudijska Arabija još uvek bila mlada zemlja beduinski odmetnici su upadali u Jordan i Irak i sejali smrt među "nepravovernim" muslimanima, dok tamošnje vlasti nisu odlučile da počnu da ih gone preko granice. Saudijski kralj je zato pokušao da ih razoruža, a oni su ga optužili da nije "pravi musliman". Na kraju ih je ipak vojno porazio.

Nakon toga je kuća Saud usvojila umerenu politiku i praksu kako bi mogla da sarađuju sa spoljnim svetom. Recimo, S. Arabija i SAD su de fakto saveznici, ali de jure nisu jer tako nešto ne može biti stavljeno na papir.

Međutim, kuća Saud je uvek na ivici da izgubi legitimitet. Za razliku od jordanskih i marokanskih kraljevskih porodica, oni nisu potomci proroka Muhameda; ako ih odbaci vehabijsko islamsko veće oni gube vlast.

Ovo je izrazito važno, zato što mora postojati razlog zbog čega se saradnja sa Amerikom toleriše za sada, budući da oni, kao i svi salafisti, SAD smatraju šejtanskom, đavolskom tvorevinom koju treba uništiti, kao i sve religije koje svojim postojanjem dovode u pitanje "istinu" islama. Tu se vraćamo ponovo na džihad mačem.

Prema tome, da zaključimo i nadogradimo do sada rečeno.

Islamizam kao savremeni politički pokret deli se u dve grupe. Jedna je reformska i gravitira oko Muslimanske braće (poput Hamasa), i može biti i sunitska i šiitska.

Druga je salafizam (vehabizam), isključivo sunitska, antireformska i fundamentalistička, koja zahteva doslovno, bukvalno čitanje svetih spisa; onako je kako piše i ne postoji nikakvo skriveno značenje, ne postoji metafora.

Pripadnici i jedne i druge grupe mogu postati džihadisti, samo što su danas salafijski džihadisti ozloglašeniji; Islamska država je u tom košu, baš kao i Al Kaida.

SAUDIJSKA ARABIJA KAO ISLAMSKA DRŽAVA: Muhamedov grob su hteli da unište, da li znate za to?! (FOTO)

U teoriji, neko može biti vehabija a da ne bude džihadista. Džihadista je samo onaj ko uzme pušku sa namerom da umre "Alahovom putu".

U teoriji.

U praksi, stvari su malo drugačije: verovatnije je da će vehabija/salafista krenuti u džihad, nego neko ko je primio normalno islamsko obrazovanje. Verovatnije, ali možda ne nužno.

Izveštaj Evropskog parlamenta iz 2013. godine to potvrđuje, pošto je taj dokument jasno imenovao vehabizam/salafizam kao izvor međunarodnog terorizma, i naglasio da "nijedna muslimanska zemlja nije sigurna od njihovih operacija" te da "oni uvek žele da terorišu svoje protivnike".

(O. Š.)