Milioni izbeglica iz Sirije i Iraka dolaze u Evropu! A pobednik "TV Slagalice" je otišao iz SRBIJE u IRAK! (FOTO) (VIDEO)

Prenećemo vam utiske čoveka koji je pobedio u nagledanijem kvizu u našoj zemlji, ali i razloge zbog kojih je on otišao u deo sveta iz kojeg ljudi beže "glavom bez obzira" i nadamo se da ćete shvatiti koliko pogrešnu sliku imaju ljudi koji ne poznaju osnovne činjenice o takozvanom Bliskom istoku, Iraku i delovima sveta koji su za ljude iz Srbije sinonim za bombaše-samoubice i teroriste

Inženjer iz Srbije, Božidar Ćukić (36), koji je inače pobedio u "86. ciklusu najpopularnijeg kviza u Srbiji, "TV Slagalice", otisnuo se, poput mnogih mladih ljudi iz naše zemlje u svet. Ipak, ono što njega razlikuje od mnogih jeste da je on otišao na "Istok", a ne kao većina na takozvani "Zapad". Božidar je otišao u Sulejmaniju, grad koji je i dalje zvanično deo Iraka, ali ga zapravo kontrolišu Kurdi, a više o njima pročitajte OVDE. U trenucima kada na stotine hiljada ljudi iz Iraka, Sirije, kao i iz ostalih delova tog kriznog područja dolaze u Evropu, Božidar je otišao u centar "svetskog crnila".

SVE O KURDIMA, NOVIM SVETSKIM ZVEZDAMA: Ima ih 35 miliona, a nemaju svoju državu! (FOTO)

Prenećemo vam njegove utiske, kao i razloge zbog kojih je on otišao u deo sveta iz kojeg ljudi beže "glavom bez obzira" i nadamo se da ćete shvatiti koliko pogrešnu sliku imaju ljudi koji ne poznaju osnovne činjenice o takozvanom Bliskom istoku.

U Srbiji je Božidar, kao i mnogi drugi obrazovani ljudi, ostao bez posla.

- Godinama sam radio u jednoj privatnoj firmi. Ostao sam bez posla, zapravo dao sam otkaz jer mesecima nisam primao platu. Supruga i ja smo zbog toga pozajmili novac i otvorili prodavnicu zdrave hrane. Da li smo se nas dvoje školovali da radimo tako nešto? To je jedan od razloga zašto sam otišao tako daleko. Na kraju krajeva, otišao sam zbog rada u struci pošto sam po zanimanju građevinski inžinjer. Ipak, ovo je druga priča, sada ću pokušati da vam dočaram takozvani Bliski istok, ljude, običaje, hranu i da pokušam da objasnim da ljudi koji tamo žive nisu različiti u odnosu na nas Evropljane. A u mnogim stvarima su i ispred nas - rekao nam je Božidar.

"Put me je poslom doveo u irački deo Kurdistana, u Sulejmaniju i u Halabdžu. U pitanju je (izvođački) projekat vodosnadbevanja grada Halabdže, blizu iračko-iranske granice. Došao sam preko firme "ITSC.ltd" koja je podizvođač korejskom "SsangYoung-u".

UPOZNAJTE PEŠMERGU: Ovo je kurdska armija, prva linija fronta u ratu protiv mraka Islamske države! (FOTO) (VIDEO)

Sve što sam znao o Kurdistanu i uopšte o Iraku je bilo iz druge, ili čak treće ruke, od ujaka, kolega, preko interneta, novina, jer mi je ovo prvi put da sam ovde.

Dosta njih je bilo protiv mog dolaska ovde, prvenstveno zbog bezbednosne situacije. Ali ipak, moja odluka je bila konačna. Bilo je nekih problema oko dobijanja vize, kurdistanske, ne iračke, jer je kurdistanski deo praktično nezavistan od arapskog dela Iraka, te se zbog toga moj odlazak zapravo i prolongirao.

Elem, 13. avgusta krenuo sam za Sulejmaniju, preko Istanbula. Prve nepoznanice sreo sam već u avionu za Sulejmaniju, vodu pakovanu u čaše, nalik čašama za puding kod nas, što će se kasnije ispostaviti kao standard i veoma praktično rešenje, pakovanje čaša vode od od 200 mililitara.

Takođe, prvi put sam probao i neku vrstu povrća koja mi se svidela, ali za koju ne znam kako se zove.

Dogovor je da radim na samom gradilištu blizu Halabdže, sa Južnokorejancima, a kada nije velika gužva i kada nije "stani-pani" situacija onda da boravim u Sulejmaniji i tu radim za svog poslodavca, kompaniju "ITSC".

Ovom prilikom manje ću se baviti poslom, a više nekim opisom Sulejmanije i Halabdže, pokušaću da dočaram neke običaje, kulturu, jednostavno neku svakodnevnicu Kurdistana i Kurda uopšte.

KURDI U TURSKOJ: Hapse ih ako pričaju svojim jezikom, škole im zatvaraju zbog obima vrata (FOTO)

Jedan od prvih, i praktično najjačih utisaka jeste kurdski jezik. Totalno različit od drugih jezika. Konkretno, Iračani iz arapskog dela ne mogu da se sporazumeju sa Iračanima iz kurdskog dela, odnosno sa Kurdistancima. Mnogi će pomisliti da je kurdski jezik sličan arapskom, ali osim istog pisma, arapskog, drugih zajedničkih stvari nema.

Svega par reči je isto. Više ima sličnosti sa turskim jezikom jer kao što je poznato, Kurdistan je regija koja se najviše prostire u Turskoj (takođe i u Iraku, Iranu i delom u Siriji).

Koliko je jezik nepoznanica govori i podatak da se ne može naći ni na programu "Google translate!?!?" Ako je jezik, odnosno. slova nepoznanica, šta tek reći za brojeve? Deluju kao hijeroglifi, ali to su cifre od 0 do 9!

Od malena učimo da su brojevi koje mi koristimo arapski brojevi, ali ova varijanta je istočno-arapska.

U upotrebi su obe varijante, ali u manjim radnjama, na pijacama i kod uličnih prodavaca cene su ispisane uglavnom na njihovoj arapskoj varijanti.

Brojevi na tablicama automobila su ispisani samo na istočno-arapskoj varijanti. Kad smo već kod automobila, ovde dominiraju južnokorejska i posebno japanska vozila koja u ukupnom broju nose udeo i do 80 odsto u Sulejmaniji, pa i do 90 procenata u Halabdži.

Mislim da naše ljude zaista više zanima šta ljudi širom sveta voze, pa čak da je to i "treći svet", nego dnevnopolitička dešavanja i gušenje "nebitnim" vesitma, pa su zato i naredni redovi za njih.

Od VW sam video dva srpska simbola - odnosno dva "Golf-a" "dvojke", jedan "Pasat" istih godina i jedan "Golf" sedme generacije. "Opel" je takođe malobrojan, jedino se mogu videti "Opel Vectre" stare 20-ak godina. "Škode" ima prilično, ali samo kao taksi vozila, "Mercedes" i "BMW" su prisutni čisto zbog premijum klase i statusnog simbola. "Toyota Land Cruiser-i" su ovde kao kod nas "puntići".

Na prste možete prebrojati "Renault-ova" vozila kao i "Peugeot", pa i "Audi". "Ford-ova" ima nešto više dok "citroen-a" na primer "nema ni za lek". "Naš" "FIAT" je takođe nemoguće videti, ljudi čak ni ne znaju za njih. Voze se prilično nova vozila i automobili, ima i dosta džipova zbog konfiguracije terena.

Što se tiče samog glavnog grada ove oblasti, Sulejmanije, ona je okružena planinama, a i sama je na priličnoj visini (više od 800 metara nadmorske visine). Gorivo je za naše uslove neverovatno jeftino, 0,5 dolara za dizel i 0,6-0,7 dolara za benzin. Tako da, oni tom cenom nadoknađuju nešto skuplje druge proizvode. Mleko košta 1,25 dolara, jabuke 2,5 dolara. krompir 0,80 dolara..

Meso je takođe skuplje, ulja razna su skuplja za nijansu, a uglavnom i sokovi. Ne i "coca-cola" od dva litra koja košta 0,75 dolara, kao i neki nama poznati konditorski proizvodi, "Snickers", "Mars".

Pomenuo sam nadmorsku visinu Sulejmanije, ali to ne znači da je klima planinska. Naprotiv, klima je više tropska, pustinjska, sa suvim i (pre)toplim letima, ali ipak kišovitim jesenima i hladnim i često snežnim zimama. Kada sam došao sredinom avgusta dočekala me je temperatura od više od 50 stepeni Celzijusovih. što je zaista pakleno dok su temperature od 40 pa i 45 stepeni skroz podnošljive zbog potpuno suvog vazduha.

Sve kuće, stanovi i poslovni prostori su opremljeni klima uređajima, a svi imaju  agregate koji su često u upotrebi zbog nestajanja struje i automatski se uključuju par sekundi po nestanku električne energije. Na prvu kišu sam čekao mesec dana, a sad su one uobičajene uz dnevnu temperaturu do 20 stepeni (početak novembra).

Neradni dani su, kao u većini arapskih zemalja, petak i subota. Vremenska zona je +2 u odnosu na nas, ali pošto ne pomeraju sat, onda je u periodu mart-oktobar razlika samo jedan sat. Sunce izlazi ranije u odnosu na nas tako da i zalazi ranije. Sredinom avgusta već u 19h je mrak.

Što se same Sulejmanije tiče, to je grad u ekspanziji, na sve strane se gradi i to ne mali objekti već višespratnice, kompleksi zgrada od 20-ak spratova, a već postoji dosta modernih zgrada među kojima se ističe "Grand Millennium Hotel", prava "Burdž kalifa" u malom.

Tu je i zgrada Guvernerije, šoping molovi, veliki zabavni park - "Chavi Land".

Veće ulice u gradu su uglavnom sa četiri trake i putevi su generalno u dobrom stanju. Nema mnogo semafora u gradu pa je i prelaz ulice često nemoguća misija i pored pešačkog prelaza. Saobraćajna kultura je veoma niska, a na automobilima su migavci nepotrebna oprema.

Pri kraju radnog vremena na ulici kreću gužve, kako na putu tako i na trotoarima. Tada pored već postojećih dućana izlaze i da ih tako nazovem "spremači" raznih jela i pića. Svoje đakonije spremaju i prodaju na specijalnim kolicima.

Na jednom mestu se prodaju jela - kebab, falafal, krompir, razne druge đakonije od mesa (piletina i teletina) i povrća, na drugim kolicima je i po 20-ak vrsta različitih salata, na trećem se na žaru peku riba, povrće, na četvrtom su pekarski proizvodi, na petom prodavci tradicionalnog čaja i kafe...

Na ulici se mogu videti i neka zanimanja praktično zaboravljena kod nas - čistači cipela, prodavci pertli, kaiševa, sladoledžije...

Kad smo pomenuli pekare, valja napomenuti da nema klasičnog hleba, postoje različite vrste, nazovi kifli i kurdski hleb - "naan", nešto između naših palačinki i tortilje. Uz "naan" viljuška i nož su nepotrebni, hrana se uvija u njega i tako se jede.

U ishrani su i karakteristični mnogi začini, znani i neznani. Korijander se koristi obilato, a svaki zalogaj salate se dodatno soli. Prodaju se i razni miksevi začina, ali uglavnom ne znaš šta je u njima jer stoji natpis samo "mix spices". a sve ostalo je na arapskom pismu.

Na pijacama su začini među najbrojnijom robom. Nadao sam se da su ovde pistaći mnogo jeftiniji, ali to ipak nije slučaj. Velika je nadmorska visina za uzgoj pistaća tako da ne rastu u blizini te cena nije ispod 12-13 dolara za kilogram što je ipak povoljnije nego kod nas.

Povodom novonastale Kurdske republike, odnosno praktične nezavisnosti od ostalog dela Iraka, vojska na ulicama može da se vidi skoro na svakom koraku, ispred javnih građevina, u blizini hotela, ispred stranačkih organizacija, na čestim kontrolnim punktovima na putevima (nije redak slučaj da zaustave i legitimišu, ali kad vide strani pasoš onda nema problema, više gledaju svoje Kurde i posebno Iračane iz arapskog dela).

Stranci pored pasoša moraju da izvade i kurdistansku ličnu kartu prilikom čijeg izdavanja moraju da daju i krv na analizu (HIV, hepatitis).

Što se tiče ljudi i njihovog ponašanja nemam niti jednu zamerku. Pošto malo odudaram od ljudi iz njihovog okruženja, mnogi me zaustavljaju na ulici da popričamo i da se slikamo.

Ta razlika je posebno vidljiva leti, jer kod njih ni na 50 stepeni ne možete da vidite muškarce u šortsu ili bermudama, a ja se šetajući u popodnevnim časovima nisam uklapao u tu priču. Na prste sam mogao da prebrojim ljude u kratkim pantalonama, a za neke sam siguran da su stranci.

Žene su takođe u dugim haljinama (jednu sam video u suknji i to verovatno strankinju jer lokalne žene nisu tako obučene, a i vrlo, vrlo retko idu bilo gde same), neke nose burke, neke i rukavice.

Kažem da su ljubazni, ali komunikacija ide jako teško jer im je znanje engleskog veoma loše. Kurdi pored maternjeg uglavnom znaju i arapski i tu se pojam o stranim jezicima i završava. Tako da osim kolega nemam baš prilike da se ispričam sa nekim.

Prodavci uglavnom, iako nešto znaju od engleskog to su fraze da privuku mušteriju. "Common Mister", "Would You like to try our ..." (ubaciti proizvod po potrebi). A kad pitam na primer: "Is this sweet or salty" (za neku vrstu semena boba koju oni prodaju na ulici u kuvanoj i pečenoj varijanti) ono ne znaju šta ih pitam.

Na kraju, znaju da kažu "Thank you very much" Sa jednim mlađim prodavcem na njihovom "Grand Bazaar-u" sam se ispričao lepo i na kraju, (na srpsku foru) kupio nešto slatkiša za naše dinare.

Inače, odnos iračkog dinara i dolara je 1.200 prema 1! Najmanja novčanica je 250 dinara i cene se zaokružuju na 250, 500, 750 i tako dalje. Ukoliko vrednost kupljene robe iznosi neku vrednost između tih brojeva.

Halabdža je za razliku od Sulejmanije, jedna klasična kasaba, a grad je najpoznatiji, na žalost, po tome što je u njemu izvršen najveći hemijski napad u istoriji čovečanstva, za vreme iračko-iranskog rata, 16.3.1988.

Ovde nema većih zgrada, uglavnom su prizemne i jednospratne kuće. U celom regionu na kućama i zgradama su ravni krovovi, na kojima se često mogu videti rezervoari za skupljanje kišnice. Vode ima, nema nestašica, a flaširana voda je jeftinija nego kod nas u Srbiji što je za rubriku "verovali ili ne" s obzirom da je ovo pustinjska oblast.

Stanovništvo je muslimansko, a u Sulejmaniji postoji i katolička crkva. Pravoslavna postoji samo u Bagdadu. Na putu od Halabdže do gradilišta (nepunih 15 kilometara) prolazim bukvalno kroz pust brdsko-planinski predeo. Da nema puta bila bi prava, netaknuta priroda i divljina.

Jedino može da se vidi nekolicina čobana sa svojim krdima krava i koza. Gradilište na kojem radim je na samoj granici sa Iranom a "water intake" - vodozahvat je baš, baš, na granici. Reka "Diyala" je ujedno i granična reka a poznata je i po tome što je na njoj Darbandikan brana i jezero.

To su moje impresije o Bliskom istoku i ljudima koji ovde žive. Za nas iz Srbije to je neki "drugi svet", ali verujem da nije ništa lošiji, a u mnogim stvarima je i bolji od našeg."

Podsetimo, ovo je priča čoveka koji je u Srbiji pobedio u najpopularnijem kvizu, ali pošto je ostao bez posla u struci otišao je "tamo daleko". Pogledajte i dva snimka iz finala najpopularnijeg srpskog kviza "TV Slagalice" u kojoj je Božidar pobedio:

A za kraj, pitanje je i koliko se ljudi poput njega otisnulo širom sveta. Ovom prilikom pozivamo i sve vas, koji ste "tamo negde daleko", da nam se javite i da ispričate i svoja iskustva. Bilo da je reč o Americi, Australiji, Aziji, Africi..

(Telegraf.rs)