Ovim govorom će Emir Kusturica otvoriti 60. JUBILARNI SAJAM KNJIGA!

Počasni gost ovogodišnjeg sajma je Rusija, koja će izložiti 1.500 knjiga i predstaviti šestoro pisaca, dobitnika nacionalnih nagrada

Jubilarni 60. međunarodni Beogradski sajam knjiga biće otvoren danas i trajaće do 1. novembra, a na sajmu će učestvovati više od 450 izlagača iz Srbije i iz inostranstva.

Preporučujemo

Ovi lopovi su ukrali 20.000 evra, a odneli su samo jednu stvar! (FOTO)

Počasni gost ovogodišnjeg sajma je Rusija, koja će izložiti 1.500 knjiga i predstaviti šestoro pisaca, dobitnika nacionalnih nagrada.

Na ovogodišnjem Beogradskom međunarodnom sajmu knjiga učestvovaće više od 450 izlagača iz Srbije, susednih zemalja, Francuske, Irana, Rumunije, Azerbejdžana, Angole, Indije, Brazila, Italije, Nemačke, Španije, Velike Britanije, Rusije i Japana.

Sajam će otvoriti reditelj Emir Kusturica i predstavnica Rusije, zemlje ovogodišnjeg počasnog gosta, direktorka moskovske Fondacije za istorijsku perspektivu i priređivač serije knjiga o srpsko-ruskim istorijskim vezama Natalija Noročnickaja pod sloganom "Šta bi bilo da nije bilo".

Ekskluzivni govor Emira Kusturice kojim će večeras biti otvoren jubilarni Sajam knjiga prenosimo u celosti:

"Biti pismen u prošlom veku je značilo biti uvažen! Nije mala stvar - Često i više od toga. Gde god se pojavljivao pismeni čovek bio je zapažen. U školi, bioskopu, na ulici, pozorištu, na tramvajskoj stanici, u ciganmahali. Nije reč samo o gramatičkoj pismenosti niti o prividu kojeg stvaraju savremeni autodidakti izvođači informatičke revolucije.

Kada bi neko za nekoga rekao on je pismeni ili ona je pismena kao da je glasno izrazio uvažavanje prema osobi nad kojom je lebdio oblak pokrivajući glavu kao veliku tajnu, ali i ništa manji zbir vrlina.

Pismeni nije bio savršen ali mu je to bila namera. Tešio se i on engleskom poslovicom "nobody is perfect", a njegov vrhunac je otelotvoren u argentiskom piscu Borhesu.

Pismeni je zatrpan otpadom informatičke revolucije, nije bio dovoljno zao, korumpiran i nije se složio sa idejom da nema boga!

Najviše na šta je, u tom slučaju pristao je bila Jungova ideja da su još jedino gluplji od onih koji tvrde da ima boga oni koji kažu da ga nema!

Pismeni je težio ka istini, dobroti i uzvišenosti. Nije imao nikakve veze sa antijunakom koji postaje oličenje vremena u kojem živimo.

Nikada nije bio do kraja stvaran, a rukovali smo se sa njim. Izgledao je kao lik koji je iskoračio iz neke knjige, banuo pred nas kao i sama istina da bez upamćenih slika i čitavih poglavlja knjiga nema pismenog čoveka!

Pismeni je bio čovek vrlina, neobuzdan, ostrašćen kao Oskar Vajld, ali je rečju kao sabljom znao da razdvoji ukus od neukusa i pokaže nam put i način kako da mislimo. Sve drugačije od ovovremenog antijunaka, selfi čoveka samozaljubljenog, onog koji ne veruje u istoriju, prihvata korporacijski kapitalizam kao sudbinu, vredno radi na dokazu kako njegov komšija, ali i čitav narod ne vredi pišljiva boba!

Preko etičkih i moralnih crta koje je iscrtala istorija nismo prelazili samo uplašeni pretnjama roditelja. Tajne mehanizme u tek začetim duhovnim procesima otkrivao nam je pismeni čovek.

Učili smo tu lekciju od studenta Raskoljnikova, a kada nam nije bilo jasno zašto je on htio da ubije babu lihvarku prepuštali smo se stranicama njegove patnje, proživljavali njegove dileme kao svoje i naučili od njega kakva iskušenja i koje nevolje nas čekaju i shvatali bolje nego da smo proživeli dva života.

Kako je pusta mladost koja nije otkrila Antona Pavlovića Čehova!?

Do uha njegovog junaka vetar donese reči volim te iako nismo sigurni da li je krupnu reč izgovorila ona u koju je on bio zaljubljen, tek reč nošena vetrom postala je simbol ljubavi.

Šta bi bilo da nam dušu nisu preplavile Tolstojeve rečenice u kojoj je svetlost padala i na najsitniji detalj!

Znali smo boju dugmeta na mundiru Vronskog, a lik Ane Karenjine je bio jasniji od upečatljive glumice na filmskom platnu.

Sve to, dok nas je vodio stranicama gde smo bili grijani plemenitim, odmah zatim talasima svirepe ljudske osjećajnosti, a tek u sjeni krupnih riječi razvijao je zaplete snažne i moderne.

Da nije bilo Bulgakova kako bi osetili apsurd i paradoks. Malo je vremena da se nabroje svi pisci koji su ako ne jednaki, ali ne manje važni bez kojih pismeni nije mogao da nastane.

Da nije sve izgubljeno, a nikada nije sve izgubljeno potvrđuju nam pojave koje kao usamljene zastave u pustinji mašu i potvrđuju nam da ima pismenih samo su nam sklonjeni s očiju!

Stisnuti između hiljadu informatičkih čuda, Jutjubova, rijaliti šoua ali i određeni političkom korektnosti najnovijom verzijom globalne autocenzure. Potpisnik ovih redova veruje da tih zastava ima i više nego što verujemo nekad se i rukujemo sa njima, a ne znamo da su to oni.

Nikada nije bilo ovoliko knjiga, nikada čovek nije imao pristup ovolikoj gomili ispisanih stranica i nikada nije bilo manje pismenih.

Danas nema ko ne piše, a malo ko čita. Na takvoj podlozi je rastao onaj drugi čovek koga smo nazvali selfi i kao projektovana kafanska prostakuša postavljen pred naše oči i neće biti sklonjen dok se ne desi velika katarza.

Narastao na gomili pobrkanih pojmova ideje da je dostupnost informacijama isto što obrazovanje, u vremenu metastaze vladavine ideologije novca i koristoljublja gdje je jedino ona pomno praćena bubuljica na licu bila važna.

Prvo je selfi pobrkao realnost sa realizmom za kojeg Dostojevski kaže najfantastičnijeg od svih pravaca. Čime se ta realnost meri i sa čim upoređuje ako ne sa pomenutim poglavljima knjiga koje pamtimo.

Ako ne zna da poredi postojeće svet sa nepostojećim ako ne može da stvori vlastitu sliku sveta, a to može da učini pismeni čovek, ovaj drugi živi život u kome ne trebaju kamere da bi sve postalo rijaliti šou, krunski izraz neopaganske cilizacije čiji cilj je da se izvede dokaz da smo hulje, protuve i secikese i da nas neprestano treba kažnjavati.

Biti pismen to je formula koja otvara vrata dokučivih tajni i blagodeti koje čovek može da ostvari u svom kratkotrajnom boravku na Zemlji.

Ako je pismen onda čovek može da bude srećan! Ako nije pismen kako da prepozna Johnatana Frenzena američkog pisca koji je već vrati svetski roman na visine Tolstoja, duhovne pejzaže Bernharta.

Prvo otvarajući sajam koji me uvek privlačio kao mesto gde bi se čovek lako prevario da se zbog velikog broja ljudi otvara sajam automobila, a ne knjiga i gde nekad između knjiga teče reka ljudi izbeglica iz realnog života ka mnoštvu knjiga isto kao što vernik beži bogu!

Ništa manje vredna je i misao da ovde povremeno vaskrsne onaj pismeni čovek o kome sam govorio, da ovde slobodno hoda i vraća slike iz prošlog veka,da je ako ne drugde ovde slavljen i opažen baš kao što su ga primećivali nekad u gradu gde je bio glavni lik i da ga vidi neko dete u čijem životu će u budućnosti, kada odraste kao mi, biti sve drukčije.

Od sada pratite Telegraf i na Vajberu!

(Telegraf.rs)