EGIPAT DRHTI: Rušenje Velike sfinge i piramida u Gizi je realnije nego što mislite (FOTO)

Ako vlada u Kairu ne bude radikalno promenila taktiku i strategiju, većina mladih Egipćana, obespravljenih i lišeni svih iluzija i nade, okrenuće se džihadistima Islamske države na Sinaju. Bude li Misir, kako se ta država zvanično zove, pao pod islamističku kapu to bi mogao da bude početak kraja celog sveta

Islamistička pobuna bukti u Egiptu, i kako vreme prolazi sve su sofisticiraniji teroristički napadi koje džihadisti izvode.

Istovremeno, postoji kriza legitimiteta političkog vođstva i napuštanje separacije izvršne od sudske vlasti u svim slučajevima koji se tiču državne bezbednosti.

Došlo se, rečju, do nove faze u nadmetanju za budućnost najmnogoljudnije zemlje Bliskog istoka čiji bi opstanak na strani civilizacije ili pad u mrak islamizma mogao da bude presudan za sudbinu ostatka sveta.

Teroristički napadi na mete na Sinaju i preko njega nisu ništa novo, budući da se broj ovakvih zlodela meri u stotinama u poslednjih godinu dana, uključujući tu i velike napade na slabo branjene policijske stanice u Zapadnoj pustinji.

Međutim, napad automobilom-bombom u kojem je usmrćen glavni egipatski državni tužilac Hišam Barakat, kao i napadi u kojima su stradali policijski generali Kaled Kamal Osman (ubijen na ulici) i Ahmed Abdel Satar (ubijen iz kola u pokretu), bez presedana su u poslednjih nekoliko decenija.

Istovremeno, ofanziva Islamske države na vojne i policijske instalacije u mestu Šeik Zuveid blizu granice su Gazom, kao i raketni napad na koji se gleda kao na prvu pomorsku bitku "kalifata", kada je uništen patrolni brod vojske, imaju sve odlike operacija osmišljenih na bazi džihadističkog iskustva u drugim delovima ove regije.

Sve ovo ukazuje na vičnost u korišćenju automobila-bombi, brižljivom osmatranju meta i sofisticiranom planiranju uključujući tu i mere koje se preduzimaju za sprečavanje kontra-napada.

Ništa od navedenog nije u operativnoj sposobnosti Muslimanske braće, koja nemaju funkcionalno vojno krilo već nekoliko decenija. Uprkos tome što su duboko ukorenjena u egipatskom društvu, već dve godine su pod snažnim udarom državnih struktura, još od vojnog puča koji je njih i njihovog predsednika Morsija svrgnuo sa vlasti.

Ovaj izazov po Kairo ne dolazi ni iz pojasa Gaze, gde sam Hamas pokušava da suzbije sopstveni islamistički problem.

Ne, izazov po Egipat dolazi iz drugačijeg izvora, koji je utoliko više zabrinjavajući: u pitanju su domaći džihadisti koji gaje antagonizam i prema egipatskoj vladi i prema samoj Muslimanskoj braći, i koji su uvezani sa drugim ekstremistima na bliskoistočnom podneblju.

Ove su grupe stekle veštine i resurse za održivo nasilje i dobro organizovane akcije protiv političkih i društvenih struktura koje su u temelje egipatske države.

Odlično su se pozicionirale na Sinaju, posebno tokom haosa nakon sloma Mubarakovog režima; odlično se snalaze u tenzijama koje postoje između državnih bezbednosnih elemenata sa jedne, i plemenskih sa druge strane; oružje nabavljaju iz Libije u kojoj su se, pored Iraka i Sirije, naučili ratovanju; u stanju su da se bore protiv egipatske vojske, uprkos svim vladinim kontra-ofanzivama.

U svom besu i frustraciji, vlasti traže rešenja koja samo dolivaju ulje na vatru. Njihov pravosudni sistem, duboko politizovan i nekompetentan, daje za pravo vojnim sudovima da, ako ne žele, uopšte ne slušaju svedoke odbrane pre donošenja presude.

Mediji se utrkuju u veličanju autoritarnih vrednosti Naserovog režima u prošlosti, proponentni civilnog društva se napadaju na ulicama, i ništa se pozitivno ne nudi mladima kojima je neophodno nešto za šta će se uhvatiti ne bi li kanalisali energiju i maštu koja se razbuktala tokom i neposredno nakon Arapskog proleća.

Drakonske mere neće ništa postići u borbi protiv islamista, i verovatno će im samo pomoći, a konflikt na Sinaju će uglavnom ići na štetu loše obučenih i vođenih vojnih regruta i policije.

Ako vlada ne bude radikalno promenila taktiku i strategiju, rezultat će biti povećani broj osiromašenih i napuštenih Egipćana koji su izgubili svaku iluziju i o zvaničnoj administraciji i o opoziciji.

Mnogi će se stoga okrenuti baš tim džihadistima, koje većina Egipćana vidi kao problem. Ako ustanak bude krenuo silnije da udara na turizam, energetsku infrastrukturu i Suecki kanal, a megalomanski projekti kao što je gradnja nove prestonice budu doživeli očekivanu propast, Egipat bi kao država mogao doživeti slom.

Još za vreme Muslimanske braće mogli su se čuti glasovi koji su pozivali na rušenje piramida i svih spomenika faraonske prošlosti.

Ako na vlast dođu islamisti strašniji i od Braće, oni neće pričati o tome, kao što ne pričaju ni u Palmiri. Oni će delovati. Rušilački, pošto tako jedino znaju.

(Telegraf.rs / Izvor: lowyinterpreter.org)