VERSKA ZATUCANOST UBIJA: Indijske udovice rođeni sinovi izbacuju na ulicu zbog baksuzluka! (VIDEO)

Bez obzira na kastu ili sektu, na udovicu se od strane sopstvene porodice gleda kao na teret, sa njima niko neće da razgovara jer su "baksuzne" i "proklete", a kada završe na ulici uglavnom postaju plen silovatelja ili makroa koji ih teraju na prostituisanje

Žene u Indiji imaju problem sa ličnom zamenicom kojom ih oslovljavaju: čim izgube muža, od "ona" postaju "to", postaju stvar bez pola i prošlosti, i najčešće bez budućnosti. Drugom najmnogoljudnijom zemljom na svetu trenutno hoda oko 40 miliona takvih "stvorenja".

Preporučujemo

Jasno je kao dan da je problem mnogo veći i dublji od tog jezičkog, te da je on samo simptom, iako ta verbalna diskriminacija ide toliko daleko da ih rođena deca zovu "žderačicama muževa" a da su u nekim indijskim saveznim državama poput Pandžaba oslovljavane i terminom "randi", što tamo znači "kurva".

To je ista ona regija u kojoj je normalno da udovicu udaju za brata pokojnog muža jer im je bolje da budu u vlasništvu muškarca nego da ih siluje ko hoće bez ikakvih posledica.

- Udovištvo je stanje društvene smrti, čak i među višim kastama. I dalje ih tretiraju kao da su one krive i odgovorne za smrt svojih muževa, i od njih se očekuje da vode duhovni život pun ograničenja koje na njim utiču i fizički i psihički - kaže Mohini Giri.

Ova indijska veteranka borbe za ženska prava koja je 2005. godine bila nominovana za Nobelovu nagradu za mir (koju je tada naravno dobio Muhamed el Baradej zbog truda na obuzdavanju iranskih nuklearnih ambicija) svakako zna šta priča.

Iako ih danas - posle nekoliko hiljada godina praktikovanja tog običaja - niko više ne primorava na "sati", odnosno ritualno spaljivanje zajedno sa pokojnim supružnikom, od njih se očekuje da muža oplakuju do kraja života s obzirom da nekoliko milenijuma star Manuov zakonik nalaže da udovica "posle smrti muža ostane neprekidno čedna".

Ako u obzir uzmete da su indijske devojčice i dalje primoravane da stupaju u brakove sa starcima očito pedofilskih sklonosti, jasno vam je kakav je to problem. Zamislite žensko dete od devet godina koje je iznenada postalo udovica i koju iznenada svi mrze; ne izmišljamo, to se zaista dešava, pa tako i dalje postoje žene u dubokoj starosti koje su praktično celog života u udovištvu.

Bez obzira da li su mlade ili stare, bez obzira da li su deca ili već odrasle žene, udovice ostavljaju svoje raznobojne sarije i oblače čisto bele, odbacuju svoj nakit, na čelu više ne crtaju crvenu tačku koja simboliše seksualnu energiju, i ako su u nekoj konzervativnijoj hinduističkoj tradiciji - briju glave.

- Žena se naružuje da bi se uništilo jezgro njene ženstvenosti. To je čin simbolične kastracije - kaže Mira Kana, aktivistkinja iz Nju Delhija.

Udovice prate pravila i običaje zato što su ih internalizovale. One nastavljaju da rade ono što su radile udovice pre njih, bez pitanja i uglavnom bez pobune, nemo prepuštene sudbini, uverene da je to njihova verska obaveza.

Čak je i način ishrane determinisan udovištvom. Ortodoksni hindusi veruju da crni i beli luk, kiseli krastavčići, krompir i riba predstavljaju "gorivo" seksualne strasti putem stimulacije krvi, zbog čega su im zabranjeni, između ostalog.

Problem je u tome što su organizmu potrebni sastojci u mnogim namirnicama koje su udovicama zabranjene, zbog čega je stopa smrtnosti u toj društvenoj grupi čak 85 odsto veća nego među ženama sa živim muževima.

U dobrom delu indijskog društva (u nekim krajevima više, a u nekim manje), bez obzira na kastu ili sektu, na udovicu se od strane sopstvene porodice gleda kao na teret i kao na seksualnu pretnju. Rođeni sinovi izbacuju majke na ulicu zbog toga; a ako ih ne izbace, onda se prema njima ponašaju na način koji će ih primorati da same odu.

- Moj muž je umro kada sam imala 18 godina - šapuće Rada dok govori. Sada ima 28, bila je napastvovana od pripadnika porodice nakon smrti supruga i plaši se da o tome govori jer misli da joj niko neće verovati, a i ne želi da porodica izbije na loš glas.

Niko sa njom nije hteo da razgovora, ni u porodici ni u okolini, zbog toga što je "baksuz" i "prokleta" (neopisivi stepen primitivizma). Kada se umorila od tog emocionalnog zatvora odlučila je da je bolje da ode od kuće.

Otišla je u Vrindavan, grad nekih 150 kilometara udaljen od Nju Delhija, u kome živi već pet godina, i koji nazivaju "gradom udovica" pošto u njegovim hramovima živi oko 15.000 tih nesrećnih žena koje se svakoga dana po nekoliko puta mole Krišni i traže duhovno spasenje.

Rada, međutim, za razliku od većine udovica u Vrindavanu, ne živi u "ašramu", duhovnom centru za molitvu. Čim je pristigla u ovaj grad našla je posao za nekoliko rupija na dan tako što se brinula o jednom saduu, čoveku koji se odrekao ovozemaljskih zadovoljstava da bi dosegao prosvetljenje meditacijom. Čistila je, kuvala mu i donosila mu lekove.

Kada je umro, nasledila je malu kuću koja je danas njeno sklonište od spoljašnjeg sveta. Retko izlazi jer ne želi da bude silovana; uglavnom je iza zaključanih vrata.

Njeno strahovanje je opravdano jer silovatelji uglavnom prolaze nekažnjeno, a samo u malom broju slučajeva sa blagim kaznama. U Indiji se jedna žena siluje na svakih 34 minuta, a na svaka 43 je jedna žena kidnapovana.

Zbog toga ne treba da čudi što ju je muškarac, koji joj je ranije nudio novac za seksualne usluge, pratio jednom prilikom na njenom putu do svete reke Jamune (u kojoj joj nije dozvoljeno kupanje sa ostalim hodočasnicima) sa namerom da je napastvuje (nije, jer je uspela da se sakrije u hramu).

Indijske udovice, s obzirom da nemaju od čega da žive, zapravo se najčešće i bave prostitucijom, a one mlađe su u bukvalnom vlasništvu makroa. Pojedini ašrami ih eksploatišu u tom pogledu, iako bi trebalo da ih štite. Ako zatrudne, primoravaju ih na abortus.

Stvari se danas menjaju, ali jako sporo, gotovo neprimetno, i biće potrebne decenije i decenije da udovice u toj zemlji prestanu da pate.

Setite se ovoga kada sledeći put budete branili tradiciju kao takvu, jer postoje tradicije koje moraju biti iskorenjene.

(Uzgred, 2005. godine je na ovu temu snimljen film u indijsko-kanadskoj koprodukciji. Zove se "Voda".)

(Telegraf.rs)