ONA JE SRPKINJA KOJU KINEZI OBOŽAVAJU: Dadilju Milicu vole više nego svoje roditelje! (FOTO)

- Teško nam je da izgovorimo njihova kineska imena, pa svako dete prekrstimo. Pored Monike, do sada smo imali Ninu, Nevenu, Vuka, Milu - priča dadilja Milica Stojanović

Njih majke doje samo 31 dan. Onda ih preuzimaju žene koje ih čuvaju sve dok ne stasaju za školu. Reč je o tek rođenim bebama Kinezima čiji su roditelji uhlebljenje našli u Srbiji, tačnije u novobeogradskom Bloku 70.

Preporučujemo

Dok oni, manje platežni Kinezi, tek rođenu decu šalju u Kinu gde o njima za simboličnu naknadu (oko 50 evra), brinu dadilje, oni savesniji i solventniji svoju decu poveravaju bebisiterkama u Beogradu kod kojih uglavnom ostaju sve do polaska u školu.

Oni koji su se bolje snašli, čak ni tada...

SLAVILI SMO NOVU GODINU SA KINEZIMA: Šokiraćete se kada vidite gde! (VIDEO) (FOTO)

Među prvima koje su prihvatile da čuvaju male, tek rođene Kineze, su Milica Stojanović (28) i njena mama. One se time bave već 14 godina i toj deci nisu obične dadilje. Ona kod njih žive od drugog meseca, pa sve do polaska u školu.

- Pre 14 godina, mama je na zgradi videla oglas preko koga Kinezi traže nekoga za čuvanje dece. Otišla je u porodicu i čim je videla tu malu, tek rođenu devojčicu, zaljubila se u nju. Ona je ostala kod nas sve do polaska u školu. Tako je sve krenulo. Vremenom, uključili smo i ljude iz svoje okoline za koje smo mogli da garantujemo da su pouzdani. To nije ni nalik poslu dadilje kada čuvaš našu decu - priča Milica za Telegraf.

 ČAS IH IMA, ČAS IH NEMA: Gde izlaze, kako žive i zabavljaju se Kinezi koji rade u Beogradu?

Prva kineska beba koja je došla u njihov dom imala je samo mesec dana. Opremili su sobu adekvatnim nameštajem i preuzeli brigu o njoj.

- Do tada ju je majka dojila, a kod nas je stigla nakon prve vakcine. Mama i ja smo sve nastavile da radimo, kao da je naša. Roditelji svrate u vreme kupanja ili vikendom. Dostave nam sve što je potrebno - hranu, pelene i ostale stvari. Za svako dete dobijamo po 400 evra mesečno. Kasnije kada deca porastu, ako roditelji ne mogu da dođu kod nas, ja ih odvedem kod njih u tržni centar.

Svako dete dolaskom u porodicu Stojanović dobije novo, srpsko ime.

- Prvoj devojčici koju smo čuvali dali smo ime Monika. Njena starija sestra zvala se San-San i već je bila u Kini. Teško nam je da izgovorimo njihova kineska imena, pa svako dete prekrstimo. Pored Monike, do sada smo imali Ninu, Nevenu, Vuka, Milu, a sada imamo Novaka i Hanu.

Upravo je Novak jedno od malobrojne dece koga nisu poslali u Kinu u internat kada je napunio šest godina. Roditelji su ga ovde upisali u internacionalnu školu.

- Novak je sada kod mame i tate od ponedeljka do petka. Kod mene je tokom vikenda i raspusta. Voli on i njih i mene, ali mislim da mene voli malo više - ponosna je Milica koja čak tvrdi da Nole malo i liči na nju.

- Imali smo problem kad je pošao u školu. On je jedan od onih koji je ostao ovde. Cela porodica se doselila u Srbiju, doveli su i tri ćerke. Njima je ovde bolje jer mogu da imaju više dece. U Kini samo jedno. Ne znam kako bih podnela da mi i on ode.

Upravo ono što je najtužnije su rastanci, za svako dete se vežu kao da je njihovo...

- Ponekad ih kontaktiramo preko Skajpa, ali ja nemam snage da pričam sa njima. To radi moja mama. Interesantno je da mnogo brzo zaborave srpski, dok kineski jezik lako uče uz ono malo vremena što provedu sa roditeljima. Mnogo sam bila vezana za Milu. Ona je kod mene bila 16 meseci. Trebalo je da ostane četiri godine, ali samo su jednog dana došli i rekli da putuje za Kinu. To je bio šok za mene. Otišla sam da je ispratim, od stresa koji sam preživela počela je da mi opada kosa. Ona je bila prva koju sam ja samostalno čuvala, došla je kod mene sa 31 dan. Iako je bila mala kažu da je baš teško podnela rastanak. Zvala me je mama. Kod mene joj je porastao prvi zub, napravila je prve korake... Sada sam mnogo vezana za Novaka koji je kod mene šest godina. On je došao sa 35 dana.

Kako kaže, u kući je uglavnom po dvoje dece. I sada je tako.

- Naš uslov je da decu gajimo na naš način. Učimo ih srpski, jedu srpsku hranu, druže se sa našom decom. Iako ljudi imaju predrasude, uglavnom su lepo prihvaćeni. Kod nekih odmah, kod nekih kasnije. Iako su malo začuđeni kada me vide sa Kineščetom, nisam imala do sada nekih neprijatnosti, izuzev što me stalno pitaju da li mi je muž Kinez - priča Milica kroz smeh.

Kaže da iako joj nije jasno kako i kojim čudom, ali uporedo sa srpskim lako proporičaju kineski. Takođe, kada odu brzo zaborave srpski.

- Bilo mi je čudno i strašno što ostavljaju tako malu decu, ali su mi objasnili da su i oni tako odrasli. Rano se odvajaju od roditelja i čim završe školu počinju da rade. Mislim da je moj posao human, jer ja im pored ostalog dajem i ljubav koju nemaju od svojih roditelja.

Da jezik zaborave lako, ali ne i njih, Milica ilustruje kroz primer male Monike.

- Monika nije bila dugo u Srbiji. Došla je kod nas pre dve godine i kada je ušla u stan sećala se svega gde se šta nalazi, ali nije više znala ni reč srpskog.

Za svoje poslodavce Kineze, Milica ima samo reči hvale.

- Veoma su korektni, štaviše mnogo su nam pomogli. Kada mi je otac umro dali su nam unapred novac koji im vraćamo po malo od plate. Idemo na more zajedno, slavimo praznike, njihove i naše nove godine. Obožavaju sarme. Zajedno proslavljamo i rođendane. Moji prijatelji su ih super prihvatili i čak nam pomažu da ih čuvamo. Deca su potpuno drugačija od naše. Skoro nikada ne plaču. Hanu za ovo vreme od kada je kod nas nisam čula ni jednom da je zaplakala. Kao da su isprogramirana. Roditelji su sa nama kada se razbole, kada treba da se vakcinišu. Imamo lekara koji nam dolazi kući po potrebi. Hteli smo da otvorimo specijalizovani vrtić, ali procedura je sviše komplikovana.

Milica kaže da su u jednom trenutku želeli da odustano od ovog posla.

- Veliki je emotivni udarac kada deca odu. Ali bukvalno su nas molili i insistirali da mi preuzmemo bebe jer su nas svi preporučivali. Ali dece je sve manje, valjda zbog krize. A i ove godine oni ne rađaju decu, po njihovom verovanju godina ovce nije dobra za to.

(Marija Majstorović Lučić)