ISPOVEST SRBA KOJI PRODAJU SVOJE USPOMENE ZA HRANU: Pročitajte potresne priče naših sugrađana koje će vas RASPLAKATI (FOTO)

- Najteže mi je palo kada sam skidala prstenje sa ruke i prodavala, uspomenu na rođendan, na prvu platu…Odlazile su jedna za drugom sve one stvari koje su mi značile - napisala je Suza

Nakon jučerašnjeg teksta KAD PRITISNE MUKA: Srbi rasprodaju svoje poklone i uspomene da bi imali za hleb (FOTO) o pojavi da Šumadinci iz ruke, na ulici, rasprodaju igračke svoje dece, posuđe i svoju odeću da bi kupili hranu, u komentarima ispod teksta osvanulo je nekoliko potresnih ispovesti! Očigledno je da ovakvih slučajeva ima mnogo u celoj Srbiji.

Preporučujemo

Ispostavilo se da je tačno da je u pitanju "nevidljiva" sirotinja, ljudi koji i od najbližih kriju da pokućstvo prodaju za hleb. Oni koji su tekst pročitali otvorili su dušu sakriveni iza izmišljenih imena, ali sa bolnom potrebom da se nekome požale, kada se već stide da to učine pred prijateljima.

Jedna od ispovesti počela je sa "Sad ste se setili" osuđujući novinare što o ovakvim stvarima gotovo i da ne pišu jer jasnih podataka o tome nema.

- Sad ste se setili. Stvari iz kuće sam počela da prodajem još 1993. godine na buvljaku, prodajući teško kupljene knjige. Strašno je kada sve ono što ste decenijama teškom mukom kupili, odvajajući od usta, morate da prodate budzašto da bi preživeli.

- Sve što imate u kući gledate kao robu koju bi prodali za hranu što je sve teže zbog komunalnih policajaca koji smatraju da, prodajući uspomenu koju ste čuvali decenijama za parče hleba, ugrožavate privredni integritet zemlje. Sada sa "ponosom" mogu da kažem da više nemam ni jednu knjigu u kući, jer sam sve prodala na buvljaku ili preprodavcima knjiga. Zadnjih nekoliko "kilograma" najdražih knjiga sam prodala za tri dinara po kilogramu da bih skupila celih 10 dinara za "mali somun" i preživela još dva do tri dana - piše žena potpisana kao Nina Jerković.

Ona je čak imala potrebu da se pravda što ima računar i internet. Objašnjava da je njen kompjuter star 10 godina i da ga je dobila na poklon od dece prijatelja.

- Struju mi plaća sestričina, a sramota me je da joj kažem da nemam za hranu. Ona mi daje i bežični internet. Jedini razlog zašto nisam prodala računar je što je toliko bezvredan da niko nije hteo da ga kupi, piše ova žena stideći se što je sebi dozvolila ovaj "luksuz", jedini prozor u svet.

Žena potpisana kao Suza takođe piše da je nekoliko puta bila prinuđena da proda ono što je za nju imalo sentimentalnu vrednost.

- Najteže mi je palo kada sam skidala prstenje sa ruke i prodavala, uspomenu na rođendan, na prvu platu…Odlazile su jedna za drugom sve one stvari koje su mi značile… A onda sledi period utehe, sve su to mrtve stvari. Jednoga dana, kupiću sebi nešto drugo…ali nisam. Po svoj prilici i neću. Idemo dalje, piše Suza reči koje gone suze na oči.

U ovim ispovestima treba uzeti u obzir da ih pišu ljudi koji, na ovaj ili onaj način, imaju računar i internet, što otvara pitanje - kako živi sirotinja koja nema ništa od navedenog, imaju li oni još uvek u kući šporet, frižider, tanjire, stolice.

(Marija Raca)