KAD PRITISNE MUKA: Srbi rasprodaju svoje poklone i uspomene da bi imali za hleb (FOTO)

Oni koji rasprodaju stvari iz kuće, do sada su bili praktično "nevidljivi". Oni kriju da to rade i od najbližih. Za one koji to čine jednom ili dva puta mesečno malo ko zna, ali neki su počeli kuću da raskućuju iz dana u dan jer se mora jesti iz dana u dan

Kada ostanu bez dinara za hranu, a ipak još nisu stigli do preturanja po kontejnerima, Kragujevčani prodaju stvari iz kuće- nakit, kristal, pribor za ručavanje, svoju odeću, čak i dečije igračke. Sudeći po rečima radnika u prodavnicama, ovo je sve masovnija pojava.

Preporučujemo

Radnica u jednom kragujevačkom sekend hendu kaže da joj sugrađani često dolaze stiskajući torbe sa stvarima.

- Oni to najpre ponude radnji, da otkupimo i mi prodajemo, ali ne smemo. Onda nude nama prodavcima, iz ruke. Tako sam kupila skupocen sat za 500 dinara. Nisam znala da li da iskoristim priliku ili ga od sramote vratim, on u radnji košta oko 100 evra. Od iste žene sam kupila i kristalnu činiju i kvalitetnu bižuteriju. Jednom mi se poverila da ona ima pristojan stan, ali ne i posao, a do penzije ima šest godina.Kod nje se nedavno doselila nezaposlena ćerka sa detetom. Nemaju šta da jedu, pa rasprodaju stvari koje su godinama kućile. Eh, da su jedine - kaže ova prodavačica.

Raspitujući se o masovnoj prodaji stvari iz kuće, Telegraf je obišao radnje oko zelene pijace, za koje mnogi tvrde da su mesto gde gladni nude ono čega se prvog mogu odreći.

Među tezgama na pijaci začulo se "želite li lutku?". Mlada žena sa sobom je nosila punu torbu lutki, svojih iz detinjstva, čuvanih za potomke ili oduzetih rođenoj deci. U naručju je imala još jednu, poveliku lutku, nalik na pravu bebu. Nudila je radnicima na tezgama, kupcima na pijaci, čak i prolaznicima. Ljudi su je zbunjeno gledali i odlazili svojim putem.

Da bi na sto stavili veknu hleba, Kragujevčani svoje stvari nude i prodavcima polovne garderobe na stazi kraj zelene pijace.

- Došao je stariji gospodin i doneo kesu polovnih stvari i jedne pantalone sa etiketom. Tražio mi je za njih 500 dinara. Jesu one bile nove, ali moji kupci su sirotinja koja pantalone kupuje od mene za 150 dinara. Kako ja njemu da platim 500? Pa toliko dajem ljudima koji mi donesu pun džak odeće. Ne prođe dan da mi neko ne dovuče svoje rite na prodaju, mole me da kupim, kaže žena koja prodaje polovnu odeću kraj pijace za 50 do 500 dinara.

Oni koji rasprodaju stvari iz kuće, do sada su bili praktično "nevidljivi". Oni kriju da to rade i od najbližih. Za one koji to čine jednom ili dva puta mesečno malo ko zna, ali neki su počeli kuću da raskućuju iz dana u dan jer se mora jesti iz dana u dan.

(Marija Raca)