NIKAD OBJAVLJENA ISPOVEST NIKOLE TESLE: Kako su mi Hrvati uništili dom i proterali me sa ognjišta! (FOTO)
Užase zločinačke akcije "Oluja" na svojoj koži je osetio i Nikola Tesla, Srbin iz Korduna. Ovo je njegova ispovest o svemu što je prošao i video tih avgustovskih dana
- Kad je Tesla, nek bude i Nikola. Tako su mi roditelji dali ovo ime i prezime - počinje za Telegraf priču čovek koji nosi ime i prezime po velikom srpskom naučniku Nikoli Tesli.
Preporučujemo
Evo šta se STVARNO dešava sa UBICOM Tijane Jurić u ZATVORU!
Mladoženja video mladu dan posle venčanja BEZ ŠMINKE. Ostaćete ZABEZEKNUTI kada otkrijete šta je posle uradio!
Govori nam da je rođen 1982. godine i pita možemo li da pišemo malim slovom Zagreb, jer ga ne voli. Poreklom je sa Korduna, a da li je u rodbinskoj vezi sa slavnim srpskim naučnikom Nikolom Teslom, kaže da ne zna.
- Prvo što me svi pitaju je da li sam u rodu sa Nikolom Teslom. Iskreno ne znam. Moji preci nisu rod sa Teslama koji su došli u taj kraj. Tatin stric, koji je bio na visokoj poziciji u tadašnjoj državi, istraživao je i ima nekih naznaka da smo iz iste loze - kaže Nikola.
Tvrdi da mu je detinjstvo bilo bezbrižno i puno igre sve dok nisu došle "proklete devedesete".
- Negde u četvrtom razredu su počela prozivanja i na neki način sam bio obeležen. Jednog dana smo igrali rata u školi kao deca, oni su kao bili zenge, a ja sam hteo da budem Amerikanac. Rekli su mi: Ti si JNA! Ispala je tuča i pobegao sam kući.
Taj dan sam kod kuće zatekao tatu uplakanog, rekao mi je da je dobio otkaz. Ubrzo, majka koja je bila šefica u jednoj prodavnici dobila je dojavu da moramo pobeći, inače će nas zadesiti sudbina porodice Zec. Potrpali smo se u automobil i otišli u Sloveniju do tetke. Bili smo tu nekoliko dana, pa smo onda išli na Kordun preko Bosne. Otac je odmah stupio u vojsku i u odbranu nejači, a nikako kao agresor, kako oni kažu.
Momo Kapor je pitao izbeglice čega im je najviše žao. Njihovi odgovori će vas rasplakati!
Iako je oko nas bio rat, mi deca smo se igrali i na neki način bili puni veselja. A onda je došao taj prokleti avgust. Svi muškarci iz sela su otišli na bihaćko ratište. Kolone su već prolazile pored nas, a moj deda je govorio: 'Neka idu oni, mi nikuda ne mrdamo!' Skupilo se u to vreme nešto staraca i nas mlađih da držimo seosku stražu - objašnjava nam Tesla kako je izgledao život jednog dečaka u grotlu rata.
Kaže da su tada bili deca, ali da su odrasli preko noći. Igračke su zamenile puške i maskirne uniforme.
- Sećam se da je bio 3. avgust, sedeli smo i pričali i raspravljali kuda ćemo. Neko je hteo u šumu, neko u planinu, neko nikud. Onda nam je javljeno da moramo odmah da krenemo ako hoćemo da izvučemo živu glavu. Deda je galamio i tražio bombe da čeka ustaše. U selu su svi počeli da se pakuju i da kreću traktorima ili automobilima. Mi smo čekali. Tata još nije stigao sa ratišta. Deda nije hteo da ide, hteo je da ostane i da se bori.
Na kraju, deda kad je video mene malenog za traktorom, opsova Tuđmana i krenu i on sa nama. Ostavio sam svoje imanje sa suzama u očima. Pas mešanac je krenuo za nama, ali se vratio nazad, jer je tu njegovo mesto i njegov dom.
Išli smo do Gline kad nas je na mostu presekla vojska. Izašli smo ispred i počela je pucnjava. Pucao sam i ja, ali me je majka uhvatila i počeli smo da bežimo. Odjednom smo ugledali starca sa puškom na leđima kako nekoga traži. Bio je to moj deda. Kad sam ga ugledao, kao Boga da sam video. Oca još uvek nije bilo - nastavlja svoju detaljnu ispovest Nikola Tesla.
Kaže da su vodu pili sa potoka, ali da niko nije ništa jeo. Pošto su ostali bez traktora i automobila kod Gline, bili su prinuđeni da dalje idu autobusima. U trenutku kada je trebalo da krene kolona, Nikolinog oca nije bilo. Prepričava nam kako je svojim očima gledao da čovek ubija konja, svoju ženu, pa sebe, pa nas tiho pita možemo li zamisliti taj užas.
- Neko viče: 'Eno ih!', deda uzima pušku i nišani vojnika na livadi, a ja vičem: 'To je moj tata, ne pucaj!', i stvarno je to bio on. Sav zamazan i neobrijan, a čizme su mu se raspale od pešačenja. Krećemo sada svi zajedno, a sami ne znamo gde.
Tako smo putovali, čini mi se, dva dana. Stalno su nam upadale neke vojske. Sećam se jednog lika u srpskoj uniformi koji je ulazio u autobuse i prilazio muškarcima. Govorio je: 'Je*em im mater ustašku, kako su nas sje*ali!'
Otac je bio lukav i prećutao to. Na kraju se ispostavilo da je taj vojnik bio ubačeni hrvatski špijun koji je imao zadatak da pronađe srpske borce među ljudima - priča Nikola Tesla.
Ono što je posebno potresno jeste da nam je Nikola otkrio kako su hrvatske žene plakale za tom kolonom i kradom davale Srbima hleb, vodu i nareske. Ali je to, nažalost, u tom trenutku bila manjina.
- U Srbiju smo prešli kad je deda platio nekom policajcu 500 maraka. Policajac mu je rekao: 'Tako ti je to, deda, kad te Slobo ostavio na cedilu. Vratićeš se ti jednom kući...'
Prva stanica nam je bila Inđija. Bio je opšti haos. Svi su plakali i tražili nekoga svog. Odatle smo otišli u Suboticu kod ujaka. Bili smo srećni što smo živi i na okupu, ali smo tugovali zbog našeg ognjišta koje je ostalo prazno.
Kako su godine prolazile, starci su se vraćali, pa su tako i moji otišli nazad. Uspeli su malo da obnove kuću i malo da srede imanje, a ja sam išao za svaki raspust. Deset godina su bili bez struje kad su se vratili. Bilo je svakakvih provokacija, pa su im čak i mine postavljali po imanju.
Ja sam odlučio da se školujem, pa sam posle završene osnovne i srednje škole krenuo na fakultet u Beogradu. Majka je ostala da se brine o dedi, a otac je dobio posao u brodogradnji u Rijeci. Živeli smo odvojeno, ali sve me vuklo u rodni kraj.
Vraćam se 2006. godine i počinjem da radim u Zagrebu. Nije bilo lako, ali opet smo jači zajedno. Starci su poumirali u našem selu, a deca se nisu rađala. U Fudbalskom klubu "Petrova Gora" u kome radim amaterski, deca su obeležena jer su Srbi, iako nemaju veze sa ratom niti su tad bila rođena.
Oženio sam se devojkom iz susednog sela koja je prošla još gore u tom ratu. Majka joj je umrla od raka koji je dobila kao posledicu "Oluje".
Sada imamo dve devojčice, ali se dvoumimo da li da ostanemo na Kordunu i dopustimo da nam deca uče istoriju i "Oluju" kakvu oni pišu ili kakvu su njihovi roditelji osetili na svojoj koži.
Ovo je samo jedna od 330.000 priča koju vam mogu ispričati Krajišnici iz Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Bosne... - završava svoju ispovest za naš portal Nikola Tesla.
(M.Babić)