KINESKI SISTEM ĆE POKORITI SVET? Ne plaši se Zapad njihove ekonomije, ovo im je noćna mora! (FOTO)

Glavna odlika kineskog sistema je klesanje političke elite koja je u osnovi meritokratska, putem unutrašnjeg partijskog/državnog nadmetanja jednih sa drugima. Mnogi na Zapadu strahuju da će kineska podrška drugim autoritarnim režimima srušiti preimućstvo demokratije izgrađeno na ruševinama Drugog svetskog rata

Ekonomski i politički rast kineski moći pod dirigentskom palicom Komunističke partije Kine predstavlja direktan izazov svim postojećim demokratskim strukturama u svetu, kako na Zapadu tako i na Istoku, i to zbog toga što predstavlja primer zemlje sa očitim demokratskim deficitom koja je uspela u globalnoj utakmici.

Preporučujemo

Premda savremeni kineski vlastodršci ne propagiraju još uvek kohezivni sistem (imajući u vidu da su napustili socijalizam kao put ka kapitalizmu), niti svoj specifični i složeni model seju po svetu, definitivno potkopavaju narativ o neizbežnoj pobedi liberalne demokratije kao jedinog uspešnog političkog sistema u savremenom svetu.

Zapadni analitirači su identifikovali šest negativnih efekata koje Kina ima na proces globalne demokratizacije.

1. Ohrabruju autoritarne režime snagom svog primera. Drugim rečima: kineski ekonomski uspeh pod autoritarnom vladom daje neliberalnim režimima nadu da i oni mogu da postignu modernizaciju bez demokratskih reformi.

2. Pokušava da izgradi nacionalni prestiž na strani, delimično putem međunarodne promocije autoritarnih vrednosti. Drugim rečima: Kina kroz državne medije sebe predstavlja svetu kao dobrodušnog partnera, utiskuje svoju propagandu u strane medije i "pere" vesti o događajima u samoj Kini.

3. Igra centralnu ulogu u krugu autoritarnih država koje jedna od druge pozajmljuju tehnike vladanja. Drugim rečima: kao pionir u represiji i tehnici cenzure, Kina obučava i deli svoje strategije i tehnologije nadzora sa postojećim autoritarnim režimima kako bi izgradila što čvršće veze.

4. Pokušava da uništi demokratske institucije ili da utiša klijanje demokratskih promena na teritorijama koje uživaju poseban status. Drugim rečima: Kina aktivno blokira demokratske inicijative u Hong Kongu i Makaou iz straha da će demokratske reforme na periferiji sa specijalnim statusom izazvati lančanu reakciju i zahteve za demokratizacijom i reformom i na glavnoj teritoriji.

5. Pomaže da opstanu autoritarni režimi koji su joj glavni ekonomski i strateški partneri. Drugim rečima: da bi zaštitila svoje ekonomske interese, Kina često podržava ne-demokratske režime putem investicija, pristupa domaćem tržištu, naoružanju i diplomatskoj podršci.

(Naravno, ovo je smešna kritika kada stiže iz Amerike, imajući u vidu da Vašington to isto radi sa recimo Saudijskom Arabijom koja je još uvek u srednjem veku što se tiče institucija, za razliku od Kine koja je za njih u četvrtom milenijumu.)

6. Radi na preoblikovanju međunarodnih institucija kako bi ih učinila neutralnim po pitanju tipa režima, umesto što kao do sada pretežu u korist demokratija. Drugima rečima: Kina koristi svoju snagu u međunarodnim organizacijama kao što su Ujedinjene nacije da neutrališe inicijative koje promovišu liberalne vrednosti.

Kina takođe promoviše ulogu paralelnih međunarodnih institucija poput Šangajske organizacije za saradnju u kojoj su mahom autokratske zemlje; ako u njih ubrojimo i Rusiju, imajući u vidu da je u njoj Vladimir Putin sve i svja, što je definicija autokratije, onda su u njoj sve same autokratije.

Mnogi misle da će Kina iskusiti demokratizaciju kako bude postajala bogatija, i navode mnoge istorijske dokaze u prilog tome, ali to nikako nije zagarantovano pošto je, za razliku od Sovjetskog Saveza, razvila glatki sistem političke i ekonomske tranzicije koji promoviše stabilnost a donosi nezabeleženi ekonomski napredak.

Glavna odlika kineskog sistema je klesanje političke elite koja je u osnovi meritokratska (meritokratija je vladavina na osnovu zasluga, sposobnosti, talenta, veštine i inteligencije) putem unutrašnjeg partijskog/državnog nadmetanja jednih sa drugima. Tu je takođe i neformalni odnos sa narodom.

Njihov model možda neće biti održiv na dugi rok, barem se tako nadaju Zapadnjaci, ali se do sada pokazao i kao neverovatno fleksibilan i kao čvrst.

Da, istina je da se kineski narod praktično ništa ne pita, ali je takođe istina i da se američki narod de fakto ništa ne pita, iako de jure ima izbor između A i B, odnosno između demokrata i republikanaca.

Neko drugi odlučuje ko će biti kandidat jedne ili druge stranke na ovim ili onim izborima, a onda je na narodu da izađe na izbore ili da ne izađe, što zaista kada se tako plastično postavi ne zvuči ni preterano demokratski ni dramatično drugačije od onoga što postoji u Narodnoj Republici Kini. Bitna razlika je međutim u tome što vi u SAD možete do mile volje da kritikujete sistem, dok u Kini ne možete.

Sasvim je moguće da će Kinezima u nekom trenutku dozlogrditi apsolutna vlast koju ima partija i da će krenuti talas političkih protesta i nemira koji će dovesti do kolapsa vlasti Komunističke partije Kine. Nasilni protesti i nemiri protiv lokalnih vlasti u Kini su dosta česti, ali zbog cenzure teško dolaze u medijsku žižu. Kako se tehnologija bude razvijala tako će slabiti i cenzura; sa druge strane, možda bude i obrnuto.

Bilo kako bilo, vrtimo se krug. Da li će Kina doživeti demokratsku revoluciju, da li je uopšte funkcionalna demokratija moguća u Kini čak i ako do revolucije dođe, šta će biti sa Kinom posle toga, pitanja su na koja se ne može dati odgovor. Na njega se može samo čekati.

A dok čekamo, imaćemo prilike da gledamo kako Zapad strahuje od obrnutog trenda: ne od izvoza njihovog modela u Kinu, već od izvoza kineskog modela na Zapad.

(Telegraf.rs)