PISAC KOJI JE URLAO NA HITLERA: Pre tačno 156 godina rođen je jedan od najvećih umova u istoriji sveta (FOTO)

Knut Hamsun je norveški pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, te jedan od šačice najvećih i najznačajnijih pisaca u istoriji književnosti. "Ne postoji Bog. Samo bogovi", napisao je jednom. Ako pričamo o literaturi, on je jedan od njih

Knut Hamsun je rođen na današnji dan, 4. avgusta 1859. godine, kao Knud Pedersen u norveškom gradu Lomu, u dolini Gudbrandsdal, kao četvrti sin od sedmoro dece Pedera Pedersena i Tore Olsdater.

Preporučujemo

Kada je imao tri godine porodica se preselila u Hamsund, na sam sever najsevernije evropske zemlje (koja je tada još uvek bila u sastavu Švedske), pošto su bili toliko siromašni da ih je Knutov ujak pozvao da obrađuju njegovu zemlju za njega.

U svojoj devetoj godini bio je odvojen od porodice i počeo je da živi sa ujakom Hansom Olsenom, jer mu je bila potrebna pomoć u pošti kojom je rukovodio. Olsen je običavao da tuče i izgladnjuje svog sestrića, što je moralo da ostavi posledice na psihu budućeg velikog pisca.

1874. je konačno pobegao nazad u Lom i narednih pet godina radio svaki mogući posao koji bi mu bio ponuđen: bio je dućandžija, torbar, obućarski šegrt, pomoćnik šerifa i učitelj u osnovnoj školi.

U 17. godini je postao šegrt konopljara, i baš je u tom nekom periodu počeo da piše. Potom je zamolio preduzetnika Erasmusa Zala da mu pruži finansijsku podršku, na šta je ovaj pristao, pa je Hamsun proveo nekoliko godina u Americi, putujući i radeći razne poslove, o čemu je kasnije mnogo pisao. Inače, pomenuti Zal će postati model za lika po imenu Mak koji će se pojaviti u nekoliko njegovih romana.

PISAC. JEDAN OD NAJVEĆIH SVIH VREMENA

Pažnju kao pisac prvi put je privukao romanom "Glad" koji je izašao 1890. godine, romanom koji se danas smatra prvim modernističkim delom u istoriji književnosti.

U ovom poluautobiografskom delu opisan je ponor mladog pisca u stanje blisko ludilu kao posledica hronične gladi i siromaštva u Kristijaniji, gradu koji će sa sticanjem nezavisnosti Norveške postati njena prestonica i promeniti ime u Oslo. Mnogi ga vide kao predznak radova Franca Kafke i drugih dvadesetovekovnih romanopisaca, sa svojim tokovima misli, internim monolozima i bizarnom logikom.

Glavni likovi mnogih Hamsunovih dela su večite lutalice i putujući stranci, često opisani iz prvog lica, koji se pojavljuju i ubacuju u živote ruralnih zajednica. "Misterije", "Pan" i "Krug se zatvara" neki su od njih. "Pan" je međutim roman koji treba posebno naglasiti, zato što se uz "Glad" smatra od strane mnogih njegovim verovatno najbitnijim delom.

Hamsunova proza često sadrži ushićene opise prirode i razmišljanja o norveškim šumama i obalama. Zbog ovoga se povezuje sa panteizmom, iako iz čitanja njegovih dela nije uvek očito da li je panteista, panenteista, politeista ili nešto drugo.

"Ne postoji Bog. Samo bogovi", napisao je Hamsun koji je čovečanstvo i prirodu video ujedinjene u snažnoj, mističnoj vezi. To se može pronaći u svim njegovim romanima, a treba spomenuti "Blagoslov zemlje" za koji kažu da mu je osigurao Nobelovu nagradu za književnost 1920. godine.

Tomas Man, veliki nemački pisac i nobelovac, opisao ga je kao naslednika Fjodorda M. Dostojevskog i Fridriha Ničea. Hemingvej je rekao da ga je "Hamsun naučio da piše", a pored mnogih drugih velikana koji su ga hvalili izdvojićemo i Čarlsa Bukovskog koji ga je nazvao najvećim piscem koji je ikada živeo.

ŽENE I DECA

Prvi put se oženio 1898. godine, i iz tog braka ima jednu ćerku. 1906. se razveo, da bi se tri godine docnije oženio sa mladom glumicom Mari Andersen koja će mu ostati saputnik do kraja života (uprkos tome što je nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata odbijao da je vidi). Sa njom je imao četvoro dece, dva sina i dve ćerke.

Od 1918. godine živeli su u Norholmu, na imanju koje je kupio, i koje je danas posvećeno njemu. Tu je mogao u potpunosti da se posveti pisanju, neometan, iako je često putovao u gradove da bi stvarao, uvek insistirajući na spartanskim uslovima.

DRUGI SVETSKI RAT

Upravo je njegova supruga Mari odigrala ključnu ulogu u onome što će ostaviti mrlju na njegovoj karijeri, mada je i ranije Hamsun vukao na desno što se politike tiče.

Hamsun je u mlađim danima imao antiegalitarne sklonosti, i bio je rasno svestan. U "Američkom kulturnom životu" napisao je da "crnci jesu i da će ostati crnci, rađajuća ljudska forma iz tropskih predela, rudimentarni organi na telu belog društva". Ameriku, samu po sebi, nije voleo; može se reći da ju je prezirao.

A nije voleo ni Engleze; šta više, mrzeo ih je, i njih i njihov britanski imperijalizam. Posebno posle Burskog rata, Englesku je video kao brutalnog ugnjetavača malih naroda. Tokom Prvog svetskog rata podržavao je Nemačku, a posle toga se oštro protivio Sovjetskom Savezu. Tridesetih godina počinje da podržava fašističke pokrete u svojim kolumnama i govorima, a to je nastavio i nakon izbijanja Drugog svetskog rata.

1940. godine napisao je kolumnu u kojoj se nalazilo i sledeće: "Nemci se bore za nas, i sada ruše englesku tiraniju i nad nama i nad neutralnim zemljama". To ga međutim nije sprečavalo da koristi svoj uticaj i da spasava mlade članove pokreta otpora od streljanja od strane okupatora.

Upravo se sa tim povezuje i činjenica da je 1943. godine poklonio svoju Nobelovu nagradu Gebelsu: želeo je da obezbedi audijenciju kod Hitlera, što mu je i pošlo za rukom.

Na sastanku sa firerom je urlao na vođu kojeg ništa nije mogao da čuje jer je bio skoro gluv, žalio se na nemačkog civilnog administratora Norveške, Jozefa Terbovena, i njegovu torturu običnih ljudi i tražio od Hitlera da se puste svi norveški građani koji su bili u zatvorima i logorima, što je ovoga razbesnelo iako nije mogao da dođe do reči; rekao je da više ne želi da ga vidi.

Uprkos tome, kada se Hitler ubio, napisao mu je posmrtno slovo, u koje je stavio sledeće reči (prenosimo integralnu verziju kontroverzne čitulje):

"Adolf Hitler

Ja nisam dostojan da pričam o Adolfu Hitleru, niti o sentimentalnim buđenjima koja njegov život i dela ne prizivaju.

Hitler je bio ratnik, ratnik za čovečanstvo i propovednik jevanđelja pravde za sve nacije. Bio je reformista visokog reda, i njegova istorijska sudbina je bila da deluje u vremenu besprimerne brutalnosti, koja ga je na kraju posekla.

Tako neka obični Zapadni Evropljanin gleda Adolfa Hitlera. A mi, njegovi bliski sledbenici, saginjemo svoje glave pred njegovom smrću.

Knut Hamsun"

Treba imati međutim u vidu da je tada imao preko 80 godina, da je bio skoro gluv i da su mu jedini izvor informacija bili listovi pod kontrolom okupacionih cenzora. O nacističkim zločinima pojma nije imao i pozlilo mu je kada su mu posle rata pokazali video-snimke iz koncentracionih logora.

Bilo kako bilo, odmah posle rata besne mase Norvežana su spaljivale njegove knjige, a on je strpan u psihijatrijsku ustanovu u kojoj su utvrdili da je bio "permanentno porećenih mentalnih sposobnosti", pa je optužba za veleizdaju odbačena. Umesto toga, protiv njega je podignuta građanska tužba koja ga je dovela do finansijskog uništenja, a sve zbog navodnog članstva u Kvislingovoj partiji i moralne podrške Nemcima; direktne saradnje sa okupatorom je međutim oslobođen.

To da li je bio mentalno sposoban ili ne, i dalje je predmet spora; svoju poslednju knjigu, "Na zaraslim stazama", napisao je 1949. godine i to po svemu sudeći samo zato da bi dokazao da nije bio "lud".

Umro je tri godine docnije, 19. februara 1952, u 92. godini života, a njegov pepeo je položen u zemlju na norholmskom imanju.

Danski autor Torkild Hansen koji se bavio njegovim suđenjem napisao je da "ako želite da sretnete idiote, idete u Norvešku"; Hansen je, naime, bio revoltiran načinom na koji se postupalo sa ostarelim Nobelovcem koji je decenijama smatran za jednog od otaca nacije, čoveka kroz koga progovara Norveška.

Uprkos tome, Hamsun je kao pisac i dalje neverovatno popularan u svojoj rodnoj zemlji. Njegov norveški biograf je 2009. godine rekao: "Ne možemo da ga ne volimo, iako smo ga mrzeli sve ove godine. To je naša hamsunska trauma. On je duh koji neće da ostane u grobu".

Svako ko je čitao Hamsuna nada se istome: da on nikada neće ostati u grobu i da će njegov duh večno živeti kroz savršenstvo koje je stavio na papir za savremenike, i sva buduća pokolenja.

Zato: srećan rođendan, veliki Knute.

(V. V.)