BRITANCI GA POSLALI NA ROBIJU JER JE GEJ: A onda su postali najveći pobornici prava homoseksualaca (FOTO)

Oskar Vajld jedna je od najznačajnijih ličnosti britanske književne scene sa kraja 19. veka, a danas je najviše poznat po romanu "Slika Dorijana Greja" i komadu "Važno je zvati se Ernest". Međutim, poznat je i po tome što je osuđen na robiju zbog "protivprirodnog bluda"

Preporučujemo

Oskar Vajld je bio irski pisac, dramaturg i pesnik koji je osamdesetih i devedesetih godina 19. veka bio jedan od najpopularnijih autora u Velikoj Britaniji. Rođen je 16. oktobra 1854. godine, a umro je u Parizu 30. novembra 1900.

Vajldovi roditelji su bili ser Vilijam i Džejn Vajld. Otac, lekar i arheolog, bio je uspešan u svemu čime se bavio, a voleo je i žene pa je imao i nekoliko nezakonitih potomaka. Retko trezan, ali retko i trešten, Dablinci su ga smatrali svojim najprljavijim sugrađaninom.

Majka je bila još ekscentričnija. Prvo, bila je neurotični nacionalista, pa je pod pseudonimom "Speranca" pisala je nacionalističku irsku poeziju, a ta je osećanja duboko usadila i u svoju decu. Uvek je lagala da je pet godina mlađa.

Oskar Vajld je tečno govorio nemački i francuski već od rane mladosti, i bio je izvanredan student klasicistike, prvo u Dablinu a potom i na Oksfordu. Postao je čuven po svom doprinosu tada narastajućoj filozofiji estetizma.

Nakon studija preselio se u London gde se uključio u pomodne kulturne i društvene krugove. Prvo se oprobao u pisanju poezije, držao je predavanja u Americi i Kanadi, a kada se vratio u prestonicu imperije radio je kao novinar. Zahvaljujući svojoj provokativnoj duhovitosti, kitnjastom odevanju i blistavoj govorljivosti, postao jedna od najpoznatijih i najpopularnijih ličnosti.

Početkom 1890-ih godina napisao je čitav niz dijaloga i eseja u kojima je obrazložio svoje shvatanje nadmoći umetnosti prema svemu ostalom, a svoje poimanje dekadencije, dvostranosti ličnosti i lepote pojasnio je dodatno u romanu po kome je najbolje i poznat danas, "Slika Dorijana Greja".

Pisao je i drame, vođen željom da uveže svoju estetsku konstrukciju sa socijalnom tematikom. 1891. godine je napisao "Salomu" na francuskom, koja nije izvođena u Engleskoj zbog apsolutne zabrane biblijskih tema u tamošnjim pozorištima. Potom je napisao četiri komedije koje su ga vinule u sam vrh i načinile ga jednim od najuspešnijih dramskih pisaca viktorijanskog Londona. Tih godina je napisao i svoje remek-delo, komad "Važno je zvati se Ernest".

A onda je usledio pad.

18. februara 1895. godine, markiz od Kvinsberija je u klubu kojeg je Vajld bio član ostavio pozivnicu na kojoj je pisalo: "Za Oskara Vajlda, somdomita pozera" (greška u reči "sodomit" je bila možda nenamerna). Ovaj je potom, uprkos savetima brojnih svojih prijatelja, tužio markiza za klevetu, s obzirom da je ovo bila javna optužba da je počinio krivično delo sodomije. Zar njega, muža i oca dva sina, da optuži neko za homoseksualnost?

Međutim, odbrana je na suđenju počela da iznosi teške dokaze koji su praktično potvrdili da je Oskar Vajld homoseksualac, odnosno, da je markizova optužba tačna. (Šta više, upravo je Kvinsberijev sin, lord Alfred Daglas, bio ljubavnik Oskara Vajlda.) Odbrana ga je takođe prikazala i kao starijeg čoveka koji redovno zavodi naivne mlade momke, čime je pokušala da pokaže da postoji javni interes da mu se zbog toga stane na put.

Vajld je povukao tužbu, da bi odmah potom bio uhapšen pod optužbom da je počinio delo protivprirodnog bluda. Osuđen je na dve godine prinudnog rada (tokom robije je svom ljubavniku Daglasu napisao pismo "De Profundis") nakon čega je emigrirao na kontinent, što u Pariz što u Napulj, gde je živeo sa Daglasom dok se nisu rastali (jer su porodice obojice pretile da će prestati da im šalju novac).

Tokom tog perioda je napisao i pesmu u kojoj verovatno svaki zatvorenik i danas može da se pronađe.

Nikada se nije vratio na Ostrvo. Umro je u Parizu od meningitisa, sam, bez novca i bez publike. Mrzeći tapete u svojoj hotelskoj sobi, na samrti je rekao: "Moje tapete i ja vodimo dvoboj do smrti. Jedno od nas će morati da ode".

To nije jedina njegova genijalna i duhovita izjava; imao ih je on bezbroj. Recimo: "Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu nebesa"; "Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je - da prestanu!"; "Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!"; kada se iskrcao u Ameriku, carinicima je teatralno rekao: "Nemam ništa da prijavim osim svog genija!".

Zemlja koja ga je uništila, danas je svetski lider u borbi za prava homoseksualaca. Sve se menja osim promene.

(Telegraf.rs)