EVO KAKVA JE BUDUĆNOST EVRA: Sledi li njegova propast i da li je vladavina dolara ipak sigurna stvar? (FOTO)

Ovaj poslednji grčki debakl je samo potvrdio ono što je već godinama prilično evidentno: evro neće srušiti dolar sa njegovog prestola, barem ne još neko vreme. Ipak, postoji nešto što Evropa može da uradi da bi spasila svoju valutu koja ide ka ponoru

"Velike sile imaju velike valute", rekao je jednom Robert Mandel, stručnjak nagrađen Nobelovog nagradom za ekonomiju. I zaista, jedan od najsigurnijih, najjednostavnijih i najpouzdanijih metoda za ustanovljavanje koja je sila na svetu trenutno najmoćnija jeste proveravanje čija je valuta najraširenija, čija je valuta globalni standard i čija je najprihvaćenija.

Preporučujemo

Kada je Velika Britanija vladala svetskim morima tokom svoje talasokratije, funta sterlinga je dominirala menjačnicama novca, dok je dugi "američki vek" koji i dalje traje obeležen njihovim "zelembaćem"; milenijumima ranije, tokom zlatnog doba Deloskog saveza, atinska srebrna drahma je bila na tronu.

Kada se 2000. godine rodio evro, mnogi eminentni ekonomisti uključujući i gorepomenutog Mandela tvrdili su da će ova valuta uskoro prestići američki dolar što se globalne dominacije tiče. Jedan od savetnika Bila Klintona (koji je tada još uvek sedeo u Beloj kući, na kraju njegovog drugog mandata), Džefri Frankel, čak je otišao toliko daleko da je izjavio da će do 2015. godine (ove u kojoj smo sada, ha!) evro preuzeti dolarov tron kao svetska broj jedan valuta.

Nije poenta međutim u tom nadmetanju. Sjedinjene Države kao dom dolara uživaju zahvaljujući njegovoj poziciji "prekomernu privilegiju". Vašington, čak i u vremenima krize, može da pozajmljuje lakše i jeftinije od svih svojih konkurenata, piše britanski "Gardijan" u kratkom osvrtu na poslednja dešavanja u evrozoni.

Snažna valuta značajno olakšava finansiranje bivanja svetskom silom, a ujedno i potvrđuje njen status. Ugrožavanje tog statusa se pak uzima izuzetno ozbiljno. Kao na primer kada je Sadam Husein izvoz svoje nafte redenominovao u evrima ili kada je Peking izabrao London kao mesto za trgovanje svojim renminbijem (tako se zove zvanična valuta Narodne Republike Kine; juan je samo njegova osnovna jedinica). Sadamu su došli glave, a ovima drugima... Pa, ko zna šta nosi budućnost.

Kada je bivši predsednik Evropske komisije Žak Delor rekao da će "mali evro postati veliki" niko se nije bunio. Zašto bi? Evropska unija se širila ka istoku, njena ekonomija je neprestano jačala a i bez svega toga već je, kada se gleda zajedno, bila ekonomski najmoćnija na svetu (i dalje je).

Ideja monetarne unije bez političke jeste bila novotarija, ali se ipak savršeno uklapala u savremeni skepticizam o nacionalnoj državi kao (prevaziđenoj) instituciji i "imaginarnoj zajednici"; da ne pričamo o čvrstom uverenju tehnokrata da budžetska pravila mogu pregaziti političke norme.

Ovaj poslednji grčki debakl je međutim samo potvrdio ono što je već godinama prilično evidentno: evro neće srušiti dolar sa njegovog prestola, barem ne još jako dugo.

Svakako, biće to i dalje zvanični novac ogromne teritorije koju naseljava 340 miliona ljudi, sa BDP-om koji je sedam puta jači od onog u Ujedinjenom Kraljevstvu, i i dalje će to biti papirne novčanice i kovanice koje će koristiti horde turista. Ali, broj jedan za valutne rezerve? Za centralne banke i korporativne riznice širom sveta to će i dalje ostati američki dolar.

Bendžamin Koen, politički ekonomista, primetio je recimo da je 2005. godine 34 odsto međunarodne prodaje obveznica bilo denominovano u evrima, dok je 43 odsto bilo u dolarima. Blizu? E, sada je 25 odsto u evrima, a preko 50 odsto u dolarima.

I evrozona i Sjedinjene Države se i dalje bore da se oporave od bankarskog kolapsa od pre sedam godina, a i obe su kolekcija različitih država koje jednostavno trguju zajedničkom valutom. Zbog čega je onda evro gubitnik?

Gospodin Koen tvrdi da je to zato što evru nedostaje arhitektura koja osigurava sigurnu valutnu uniju. U 150 godina između Aleksandra Hamiltona i Franklina Ruzvelta, Amerika je razvila tri ključne karakteristike: sistem finansijskih transfera između federalne vlade i pojedinačnih država, limit budžetskog deficita svake pojedinačne države i odbijanje da se prihvate dugovi bankrotiranih država.

Evrozona je nametnula čitav niz pravila što se tiče mogućnosti svojih članica da pozajmljuju novac, ali su ta pravila mnoge države prekršile, i to ne samo Grčka, već čak i Nemačka i Francuska.

Evrozona je pokušavala da spasi mnoge svoje članice od bankrota, ili se pretvarala da pokušava, a da fizički novac nikada nije bio na stolu.

I pritom, premda je monetarna unija, nikada nije razvila i fiskalnu uniju jer je svim članicama teško da se odreknu još jednog dela svog suvereniteta, pre svega zbog svojih birača (a moraće, kad tad, ako misle da evro opstane).

Da bi ukazao na to koliko je ovo poslednje pomenuto bitno, Pol Krugman, još jedan Nobelom nagrađeni ekonomista, uporedio je Floridu i Španiju. U poslednjih nekoliko godina, obe države su imale krah tržišta nekretnina epskih razmera. Ali dok Florida može da računa na to da će joj Vašington razdeliti velike sume novca pomoći putem finansijskih transfera, Španija je morala potpuno sama da plati ceh svog ponora, što je dovelo do finansijske krize i drastičnih mera štednje (paket pomoći Evrogrupe ovoj zemlji je zapravo pozajmica, ne paket pomoći).

Kada ekonomisti spekulišu o mogućnosti evropske fiskalne unije oni pričaju o mogućnosti udruživanja poreza i troškova među svih 19 zemalja članica evrozone, čime se implicira dublja politička unija, što sa sobom povlači priznavanje postojanja zajedničkog interesa i svrhe među svim tim različitim glasačkim telima. A ta reč je ključna: glasačko telo. Kako ubediti Finca da ga za Grke veže nešto više od pukog boravka na istom kontinentu?

Nakon što je Nemačka uradila Grčkoj ono što je uradila, nakon svih tih međusobnih prozivanja, nakon talasa gubitka vere u ujedinjenu Evropu koji je zbog toga usledio, to sada izgleda manje verovatno nego ikada pre.

A ipak, ako evrozona i Evropska unija misle da ikada postanu ozbiljan takmac dominaciji SAD, moraju da razviju ne samo smislenu zajedničku ekonomsku i finansijsku politiku, već i koherentnu i povezanu politiku kao takvu.

(Telegraf.rs)