PROVEO SAM CEO DAN NA GRADILIŠTU: Na plus 40 za 1.500 dinara! I evo kako je bilo

Pozvao sam par brojeva da vidim da li se mogu dogovoriti sa poslodavcima oko cene dnevnica. Pokušao sam da pogodim veću dnevnicu odnosno 2.000 dinara, ali nije bilo moguće, tako da sam odustao od cenjkanja i prihvatio ono što mi se nudi

Sezonski poslovi traženi su u periodu od marta meseca pa sve do kraja leta. Fizički radnici, majstori na građevinama i berači malina su među najtraženijima.

Preporučujemo

Prema nekim procenama dnevnica se plaća 1.500 dinara... Negde daju i po 1.300, a retko gde možete pronaći poslodavca koji će vam platiti 2.000 dinara po danu.

IŠLI SMO DA BEREMO MALINE: 12 sati dnevno za 1.500 dinara! I evo kako smo se proveli!

U ovo vreme temperature u hladu iznose 37 stepeni i ne smemo da pomislimo koliko je na suncu, pa je pitanje vredi li zbog bilo kog posla ugrožavati svoje zdravlje za tu sumu novca?

IŠLI SMO DA BEREMO MALINE: 12 sati dnevno za 1.500 dinara! I evo kako smo se proveli!

U svakom slučaju, želeli smo da proverimo kako se pravi srpski heroji na građevini osećaju na paklenim vrućinama i evo šta nam se desilo.

- Pogledao sam oglase na internetu. Iznenadio sam se da su sve ponude bile u trajanju od po nekoliko dana, tri do pet, ne više od toga.

Pozvao sam par brojeva da vidim da li se mogu dogovoriti sa poslodavcima oko cene i termina. Pokušao sam da pogodim veću dnevnicu odnosno 2.000 dinara, ali nije bilo moguće tako da sam odustao od cenjkanja.

Posle nekoliko okrenutih brojeva telefona i meni nesigurnih ponuda naišao sam na jednog poslodavca koji mi je sve lepo objasnio.

- Ovako mladiću, radnicima bez iskustva kao što si ti plaćamo po 1.200 dinara dnevno, ali ajde tebi ćemo dati 1.500 i ni dinara više.

Zahvalio sam se i dogovorili smo se da za dva dana dođem na gradilište u okolini Beograda. U pitanju je bilo zidanje jedne stambene zgrade u okolini Niša.

Spremio sam se i došao na gradilište u dogovoreno vreme. Bilo je 7 sati ujutru kada sam stigao. Neki radnici su u to vreme već uveliko radili svoj posao. Posle kratkog objašnjenja i uputstva od strane glavnog inženjera koji mi je objasnio koja će biti moja zaduženja otišao sam da se presvučem i započnem svoj posao.

- Radna uniforma ti je u onoj kućici. Kada se presvučeš dođi do mene da ti dam zaštitni šlem. Bez toga nikako ne smeš da kreneš sa radom!

Presvukao sam se, uzeo šlem i krenuo u akciju. Prošlo je pola osam, a temperatura je već bila 23 stepena.

Prvog dana moj zadatak je bio da radim za mešalicom. Lopatom sam utovarivao šljunak, vodu i malter u istu, a zatim sve to pretakao u kolica koja sam dalje gurao do mesta gde su majstori to koristili za stubove.

Možete misliti! Dan iskustva nisam imao, pa posle pola sata ja sam već bio gotov! Do 10 sati ispio sam tri litra vode! Ali stegao sam zube i nastavio da radim. Oko 11 sati temperatura je prešla trideseti podeok i ja sam već osećao umor koji me je usporavao.

- Ajde momak, šta se razvlačiš, življe to malo! - uzviknu moj pretpostavljeni malo ljutitim glasom.

Dozvolio mi je da napravim malu pauzu u hladu od desetak minuta i morao sam da nastavim. Ljudi, pa vi ne znate kakav je ono mukotrpan rad. Pauza za ručak bila je tek oko jedan... Ko će čekati još sat vremena?

Prošlo je dvanaest sati, ja sam bio sve nervozniji i ponestajalo mi je snage. Termometar je na suncu izmerio 40 stepeni, a meni se znoj slivala niz čelo kao da me je neko polio vodom.

Ma da li je ovo moguće, pomislih se u sebi. Da neko po ceo dan, svaki dan radi na paklenih 40 stepeni za 1.500 dinara dnevno, što mu dođe oko 30.000 dinara mesečno. Nema šanse da izdržim ja ovde ceo dan.

Došlo je vreme za ručak. Napokon! Dok sam jeo i okrepljivao se hladnom vodom, bodrio sam sebe kako bih izdržao do kraja rdnog vremena koje je do sedam časova uveče.

Uspeo sam! Bio sam smlaćen, ali sam izdržao.

- Vidimo se momče sutradan tačno u sedam, ajde idi odmaraj - reče mi gazda.

Zaspao sam čim sam došao kući, nisam od umora čak mogao ni da jedem.

Novi dan. Pojavio sam se na poslu tačno u sedam časova. Ista procedura kao i juče. Doručak, presvlačenje, šlem na glavu i pravac na skelu!

- Šta?!, zaprepastih se. Pa, zar neću kao i juče za mešalicom?

- A, ne. Sada ćemo te testirati i videti kako radiš na skeli. Tvoj zadatak biće da kofe pune maltera konopcem penješ i dodaješ majstorima - reče gazda.

Ja promrmljah nešto sa negodovanjem i krenuh da radim. Secanje i vuča onih teških kofi pune maltera bila je prava agonija za mene. Ono što je bilo još gore od toga jeste sunce! Stajao sam na mestu bez imalo hlada, peklo me je sunce u glavu ceo dan i molio sam Boga da se taj dan što pre završi.

Naravno, moj organizam to nije mogao da izdrži i na trenutak sam malaksao i maltene kolabirao. Pomogli su mi da siđem sa skele kako bih seo u hlad, osvežio se i povratio.

- Jesi li dobro momak? Znaš šta, mislim da je za danas dosta, a za dalje proceni ti sam da li možeš ili ne - reče mi nadređeni.

- Pa znate šta, mislim da ću odustati. Preveliki je napor, a vrućine su nesnošljive, ne bih da zdravlje dovedem u još rizičnije stanje - odgovorih mu.

- Pošteno - uzvrati on.

Dobio sam 1.500 dinara za prethodni dan, a za ovaj pola, jer sam toliko i radio.

Ono što je snažan utisak ostavilo na mene jeste da je fizički posao na građevini jako naporan i jedan od najtežih. Potrebna je ogromna fizička snaga, izloženi ste ekstremnim temperaturama, a i bezbednost vam se dovodi u pitanje. Jer nikada se ne zna da li vam na glavu može pasti neka cigla, greda ili možda padnete sa velike visine.

Krenuh kući isrpljen, a u glavi su mi prolazile misli o ljudima koji ovo rade ceo život...

(S. K.)