BEDNA ŽENO, NE GOVORI, ĆUTI: Ovo je jedini SRBIN koji se nije bojao da ŽENAMA kaže ono što svaki muškarac misli!
Prošlo je gotovo 80 godina od njegove smrti, a ljudi i dalje sa istim žarom čitaju njegove pesme. Bio je član Srpske kraljevske akademije i predsednik srpskog PEN kluba. Njegove pesme ubrajaju se u najbolje u srpskoj lirici 20. veka
Posle Jovana Dučića i Alekse Šantića, Milan Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. On je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, bez šovinizma i nacionalizma.
Danas je godišnjica njegove smrti, umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.
Njegov pesimizam obojen je ironijom, napisao je oko 50 pesama, među kojima su najpoznatije "Dolap", "Iskrena pesma" i na "Gazimestanu".
U vezi sa "Iskrenom pesmom" ima mnogo oprečnih mišljenja. Jedni je slave kao izvanredno delo srpske poezije, dok je drugi karakterišu kao nipodaštavanje žena, a Milana Rakića kao najvećeg ženomrsca.
"Iskrena pesma“ je od onih koje se čitaju u jednom dahu i koju mnogi komentarišu uvek sa istim žarom.
To je pesma koja drugačije zvuči svaki put kada se pročita.
Milan Rakić nam u njoj otkriva drugo lice ljubavi.
Egoistični stav prema ženi i ljubavi, kao i njeno verovanje u njegove laži donekle možemo opravdati i time da je pesma pisana početkom 20.veka, kada su vladali ugovoreni brakovi, i muška dominacija.
Obratite pažnju na stihove kao što su "ja u tebi volim sebe sama", ili oslovljavanje "bedna ženo".
Muškarac u pesmi izražava svoja osećanja onakva kakva jesu, bez maske te otužne pesme o ljubavi koju žene vole da slušaju.
Devojke je ne vole, jer otkriva surovu istinu da se muški i ženski doživljaji ljubavi razlikuju.
Budući da svaka pesma sa sobom nosi subjektivni osećaj, mi vam ostavljamo da pročitate pesmu i ostavite svoje mišljenje šta za vas znači (ne)iskrena pesma.
"O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,
kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,
ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.
I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva -
da ja u tebi volim sebe sama,
i moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima!
Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!
I zato ću ti uvek reci: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.
(I. L.)