BEDNA ŽENO, NE GOVORI, ĆUTI: Ovo je jedini SRBIN koji se nije bojao da ŽENAMA kaže ono što svaki muškarac misli!

Prošlo je gotovo 80 godina od njegove smrti, a ljudi i dalje sa istim žarom čitaju njegove pesme. Bio je član Srpske kraljevske akademije i predsednik srpskog PEN kluba. Njegove pesme ubrajaju se u najbolje u srpskoj lirici 20. veka

Posle Jovana Dučića i Alekse Šantića, Milan Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. On je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, bez šovinizma i nacionalizma.

Preporučujemo

Danas je godišnjica njegove smrti, umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine. 

S NJIMA JE SRBIJA BILA NAJJAČA NA SVETU! Andrić, Dučić, Crnjanski... NAJEŽIĆETE SE kada vidite ko je sve bio srpski ambasador!

Njegov pesimizam obojen je ironijom, napisao je oko 50 pesama, među kojima su najpoznatije "Dolap", "Iskrena pesma" i na "Gazimestanu".

U vezi sa "Iskrenom pesmom" ima mnogo oprečnih mišljenja. Jedni je slave kao izvanredno delo srpske poezije, dok je drugi karakterišu kao nipodaštavanje žena, a Milana Rakića kao najvećeg ženomrsca.

"Iskrena pesma“ je od onih koje se čitaju u jednom dahu i koju mnogi komentarišu uvek sa istim žarom.

To je pesma koja drugačije zvuči svaki put kada se pročita. 

Milan Rakić nam u njoj otkriva drugo lice ljubavi.

Egoistični stav prema ženi i ljubavi, kao i njeno verovanje u njegove laži donekle možemo opravdati i time da je pesma pisana početkom 20.veka, kada su vladali ugovoreni brakovi, i muška dominacija. 

Obratite pažnju na stihove kao što su "ja u tebi volim sebe sama", ili oslovljavanje "bedna ženo".

Muškarac u pesmi izražava svoja osećanja onakva kakva jesu, bez maske te otužne pesme o ljubavi koju žene vole da slušaju.

Devojke je ne vole, jer otkriva surovu istinu da se muški i ženski doživljaji ljubavi razlikuju. 

Budući da svaka pesma sa sobom nosi subjektivni osećaj, mi vam ostavljamo da pročitate pesmu i ostavite svoje mišljenje šta za vas znači (ne)iskrena pesma.

"O, sklopi usne, ne govori, ćuti,

bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje

zabrekću novim, zanosnim životom,

da zaboravim da smo tu nas dvoje

pred veličanstvom prirode; a potom,

kad prođe sve, i malaksalo telo

ponovo padne u običnu čamu,

i život nov i nadahnuće celo

nečujno, tiho potone u tamu,

ja ću ti, draga, opet reći tada

otužnu pesmu o ljubavi, kako

čeznem i stradam i ljubim te, mada

u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda

slušati rado ove reči lažne,

i zahvalićeš bogu što te sazda,

i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva

kako se spušta nema polutama,

ti nećeš znati šta u meni biva -

da ja u tebi volim sebe sama,

i moju ljubav naspram tebe, kad me

obuzme celog silom koju ima,

i svaki živac rastrese i nadme,

i osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,

kad zatreperi cela moja snaga,

neka te srce moje blagosilja.

Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reci: ćuti,

ostavi dušu nek spokojno sniva,

dok kraj nas lišće na drveću žuti

i tama pada vrh zaspalih njiva.

(I. L.)