ŽENA JE NA BALKANU UVEK KURVA: Aleksandar Josipović, od Plesa sa zvezdama do Mulen Ruža! (INTERVJU)

Ljudi ga u Srbiji najbolje poznaju kao člana žirija “Ples sa zvezdama”. Kao plesač, koreograf, predavač i pisac poznat je daleko van granica naše zemlje. Razgovarali smo sa njim o karijeri, životu na Balkanu i Evropi, ali i raznim predrasudama

Jedini je čovek iz cele bivše Jugoslavije koji je ikada igrao na pozornici Mulen Ruža. Borben, uporan, bez dlake na jeziku jedan je od najpoznatijih plesača sa naših prostora. 

Ljudi ga u Srbiji najbolje poznaju kao člana žirija "Ples sa zvezdama". Kao plesač, koreograf, predavač i pisac poznat je daleko van granica naše zemlje. O karijeri, životu na Balkanu i Evropi, ali i raznim predrasudama, razgovarali smo sa šampionom plesa, Aleksandrom Josipovićem.

- Kao osoba ja sam jako praktičan i iskren. Direktan. Jednostavno ne znam čemu bla, bla, bla, vodi u radu. Kod mene se zna pravilo da ne postoji ne mogu - kaže Josipović.

Odakle ljubav prema plesu? Jeste li ga voleli od detinjstva, ili ste ga zavoleli u nekom kasnijem periodu vašeg života?

- Ljubav prema sceni, pokretu, zabavi je bila uvek prisutna. Od malih nogu sam ja bio taj koji bi zabavljao porodicu - da li tako što sam organizovao predstave ili plesao. Meni je to bilo nešto sasvim prirodno. Roditelji su moju sestru Sandru i mene upisali u lokalnu plesnu školu 1990. godine. Ideja naših roditelja je bila da ovladamo plesnim i socijalnim veštinama kako ne bi bili kao većina ljudi na plesnim zabavama -  povučeni i stidljivi.

Osvojili ste 8 titula državnog prvaka u sportskom plesu. Kakav je osećaj bio kada ste osvojili prvu?

- Biću iskren, ništa spektakularno. Prva asocijacija je umor. Dan posle takmičenja imao sam pismeni iz matematike, i to prvi čas ujutru. Samo se sećam da sam samo hteo da što pre raspremim svoje stvari, skinem šminku, odem pod tuš, legnem i da se naspavam.

Upisali ste matematički fakultet u Beogradu. Da li to znači da Vam prirodne nauke idu od ruke?

- Generalno, svim ljudima ide sve od ruke, samo ako se potrude. Okolina na vas gleda, kada upišete PMF kao novog Ajnštajna ili kao budalu.

Zatim upisujete "Centre nacional de la danse u Parizu". Šta ste sve tamo naučili, da li ste upoznali neke važne plesače i koreografe i koje Vam je sve mogućnosti taj Centar pružio?

- Moja glavna želja je bila da studiram nešto u vezi sa plesom, ali u zemlji gde sam rođen takve akademske studije nisu ni postojale. Odlaskom u Francusku, prvo sam morao da savladam jezik, jer sam imao anatomiju pokreta da učim, a engleski jezik i Francuska nisu u ljubavi. Poznati pedagozi i koreografi su bili tu. Jedna od njih i čuvena Lucinda Childs. Kakva je to dama.

Nastupali ste za mnoge kraljevske porodice i predsednike zemalja. Možete li nam reći koje kraljevske porodice su u pitanju i koji predsednici? Kako su ti nastupi izgledali i kakav utisak ostavili na vas?

- Pre svega protokol je drugačiji, ali sve to zavisi od samih osoba, da li su u zvaničnoj poseti ili ne. Da li je predviđeno da dođu iza scene ili ne. Da li ćemo imati slikanje sa istim osobama na sceni posle nastupa ili ne. Generalno svi su jako ljubazni, jer se sve dešava pod okom javnosti, i kamera. Lajza Mineli bi tražila od plesača autograme, jer mi uradimo za nedelju dana 12 nastupa, što ona ne uradi za godinu. Nikol Kidman je došla prerušena sa perikom, odgledala šou i kada bi svi gosti otišli tek tada bi otkrila svoj identitet kako bi sama videla bekstejdž. Neki članovi kraljevske porodice ili ambasadori bi nas pozvali sutradan na ručak u njihovim rezidencijama. Meni su bili zanimljivi Džon Galiano, Jođi Jamamoto i Bijonse.

Kao predavač radili ste u oblasti pedagogije plesa, plesne terapije i savremenog plesa i putovali dosta po svetu. Kakva su Vam iskustva kao predavača, šta je ono na čemu ste najviše insistirali da vaši učenici upamte? Možda nešto što će im služiti kroz ceo život?

- Da se razumemo, nikada od svojih učenika nisam tražio da lete po plesnoj sali, već da zajedno krenemo ka cilju. Da na što konstruktivniji način uklonimo barijere i popnemo se stepenicu više. Obično me zovu kada su problemi i kada treba nešto rešiti, ali fidbek je takav da se sećaju mojih predavanja i da ista primenjuju u svakodnevnom životu.

U organizaciji udruženja "Kontakt" kreirali ste i vodili višednevnu psiho-somatsku plesnu radionicu za osobe sa invaliditetom. U čemu se sastojala ta radionica i koji je njen cilj bio? Kakvi su bili utisci ljudi koji su tu radionicu pohađali?

- Evo vi ste prve novine iz Srbije koje me pitaju o tome. Priča je išla ovako. Otišao sam u Sarajevo u februaru 2013. godine da posetim svog prijatelja. Moj deda je živeo u Sarajevu sve do 1986. godine, gde smo mi porodično provodili zimski raspust. Tako da sam bio jako uzbuđen, iako sam išao samo na dva dana. Prijatelj mi je predložio da odemo na pozorištnu predstavu u Kamerni teatar. Iskreno, nije mi se išlo, jer kada radite u pozorištu svaki dan, slobodne dane baš ne volim da provedem opet u pozorištu. Tada sam upoznao glumce, ali i ljude iz udruženja.

Čuo sam šta je bio cilj, misija i rekao "obezbedite mi samo avionsku kartu, sve ostalo je besplatno!". Tako je i bilo.

Tog leta smo uradili radionicu od 7 dana koja ja krunisana u predstavu. Niko iz Srbije nije hteo da piše o tome, jer pored ljudi u kolicima učestvovali su i glumci koji su bili u prvom filmu Anđeline Džoli. Meni je taj rad doneo novi poziv. Kao koreograf radim za "MESSchool", kreativan projekat koji je održan u organizaciji Internacionalnog teatarskog i filmskog festivala MESS u saradnji sa Ambasadom Kraljevine Norveške, a u sklopu projekta Undiplomatic Art. U okviru programa "MESSchool" održan je niz radionica iz domena pozorišne umetnosti za učenike gimnazije ili srednje škole sa ciljem njihovog upoznavanja sa teatrom i njegovom snagom da neposredno komunicira sa publikom o društveno važnim problemima sa ciljem prelaženja i prevazilaženja svih nametnutih granica, ograničenja i barijera. Odnosno za decu koja idu u istu školu, različite smene, imaju različite školske programe i koja ne komuniciraju jer su odrasli rekli da ne rade, samo zato što je neko Srbin, Musliman ili Hrvat.

Šta mislite o predrasudama koje na Balkanu još uvek veoma čvrsto opstaju?

- Ovo pitanje me baca na moju životnu sudbinu. Nikako da me neko stavi u neku kutiju gde pripadam. Dok sam živeo u Jugoslaviji, bio sam za neke Hrvat, za neke Srbin (dete iz mešovitog braka), a opet pederčina jer se bavim plesom. Kada bi im trebali brojevi telefona nekih ljudi, onda bih bio super, jer ljudi u srednjoj školi nisu imali društvene veštine kao ja. Kada sam u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni onda sam Srbin. Kada sam u Srbiji, i ako sam po volji onda je "a to je onaj NAŠ"! Ako nisam po volji onda sam Hrvat ili Francuz. U Mulen Ružu sam bio plesač sportskog plesa, a za ljude iz sportskog plesa sam uvek baletan. A kada me neko pita za nacionalnost, ja danas kažem Francuz Jugoslovenkog porekla. Obično bi mi rekli "kako Josipović a Francuz" na šta ja kažem "Isto kao što i Sarkozi a Francuz". Zaslužan sam Sarkoziju što je pomerio granice, a Karli Bruni što mi štiti leđa (smeh)!

Čudo, čudo kako ljudi vole da stavljaju etikete, dele sebi titule, pozicije.

Da li postoje još neki planovi i realizacija nekih projekata vezanih za osobe sa posebnim potrebama?

- Da bi bilo šta uspelo u životu, da bi mi zaplesali zajedno, kao što kaže poslovica : "Za tango je potrebno dvoje"! Sam ne mogu niti želim, a opet ja sam jako selektivan sa kim radim.

Šta mislite o sveopštoj situaciji koja vlada prema osobama sa posebnim potrebama? Mislite li da društva u svetu a naročito mi na Balkanu moramo poraditi mnogo više, kako bi tim ljudima olakšali život ili u neku ruku kroz razne seminare i radionice poboljšali i održavali njihov psiho-somatski razvoj?

- Pa nisu samo ljudi sa posebnim potrebama na margini društva. Na Balkanu se nekako, čini mi se, ti ljudi drže kao "zveri" zatvoreni u kavezima. Ali takođe, pravo žena! Žena je na Balkanu, što bi rekla Vedrana Rudan, uvek kurva - i kada bi se udala, i kada bi rodila, kada bi se razvela, šta god uradila. Kada bi svako gledao svoja posla, dvorište, krevet, živeo svoj život i prestao da ima poslovicu : "Da bog da komšiji crkla krava, a crko i komšija" možda se društvo pomeri za koji centimetar unapred. Možda, a možda i ja grešim.

Mulen Ruž je, može se reći najpoznatiji kabare na svetu. U njemu su nastupala mnoga svetka imena, među njima i vi. Vi ste jedini čovek sa ovih prostora ikada koji je nastupao u tom kabareu. Recite mi kako je došlo do toga? Kakva su vaša iskustva? Čemu Vas je sve to naučilo?

- Danas je Mulen Ruž zaštitni znak francuske istorije i kulture, i posle Luvra i Ajfelovog tornja najposećeniji spomenik u Francuskoj. Kao što sam vam i ranije rekao, jednostavno Jugoslavija mi nije pruzala šta sam hteo, pa sam uzeo dva kofera kupio kartu u jednom pravcu i rešio da ostanem. Pariz je grad koji je mene oblikovao kao čoveka, a u kompaniji sam još više "izbrusio" svoj profesionalizam. U svaku kompaniju u koju uđete, bez obzira čime se bavili, imate dve opcije - da vam to bude groblje gde ćete biti sahranjeni ili da vam to bude odskočna daska. Ja sam oduvek znao šta želim i šta ne želim, i da uvek moram da gledam nekoliko koraka unapred. Imao sam zanimljivu poziciju na poslu, gde sam morao da znam svačije koreografije, jer svaki dan sam imao drugačiju ulogu.

Da li su na Vašim nastupima u Mulen Ružu dolazile poznate ličnosti?

- Da jesu, ali da budem iskren, ja se njima baš nisam nešto bavio. Oni su samo jedna osoba od 1000 ljudi u pozorištu. Nekada i ne vidite gde oni sede, zbog reflektora. Nisam od tih umetnika koji se dodatno trudi, baca jer neko poznat gleda predstavu. To mi je nepoštovanje prema svim predhodnim i sledećim gledaocima koji su platili kartu da vide predstavu.

Kao su izgledale pripreme za tako velike nastupe? Postoje li neki zanimljivi detalji koje nam možete ispričati?

- Sećam se da sam igrao sa dve leve cipele, da sam na sred otvaranja numere imao problem sa pantalonama koji je bio vidan, pa je cela publika umrla od smeha a mene opet nagradila aplauzom jer sam sve uspešno improvizovao i napustio scenu.

Sa ljudima iz kojih sve delova sveta ste delili pozornicu u Mulen Ružu? Da li ste među njima stekli i neke prijatelje?

Kod mene su stvari jako čiste. Posao za posao, privatno za privatno. Generalno ne volim da mešam te dve "kategorije"! Danas imam jako dobre poznanike sa kojima se redovno čujem, ali moji prijatelji su neki drugi ljudi.

Možete li izdvojiti nešto po čemu će Vam Mulen Ruž ostati u sećanju, nešto što prepričavate i što ćete prepričavati svima?

- Prvi ulazak u Mulen Ruž, audicija, uzbuđenje pred prvi nastup. Intervju sa Mirom Adanjom Polak je bio jako originalan i uzbuđujući, jer baš tog dana sam po prvi put nastupao kao solista. Prvi pad na sceni, prvi poziv za turneju. Možda jednog dana sa svojom decom zajedno odem i odgledam šou.

Napisali ste nekoliko knjiga, bile su preporučene od strane UNESCO-a. Planirate li još neku knjigu?

- Za sada ne. Možda bih mogao da se pozabavim prevodom istih na kineski, španski, ali jednostavno ne stižem.

Da li biste se nekad vratili da ponovo živite u Srbiji?

- Nestankom Đinđića i meni je bilo jasno da moja nada za neko bolje sutra na tim prostorima ne postoji, i da se neću ikada vratiti tu da živim. Tako sam i sa pravne strane gledao koji su potrebni koraci da bih ja, kao Jugosloven sa pasosem Miloševića, mogao sebi da obezbedim život i rad u Evropskoj uniji. Nestankom Jugoslavije i ja sam izgubio zemlju, pa me je Franskuska "usvojila"!

Postoji li još nešto što želite da ostvarite u životu?

- Sve svoje snove, jer ne vidim poentu ostaviti svoje snove za period kada se ode u tu penziju. Živim život sada i ovde i to je to.

Koji je Vaš savet za mlađe generacije koje dolaze, za mlade ljude uopšte? Stručnjak ste za ples, možda imate neki poseban savet za mlade ljude koji se bave ili žele da se bave plesom?

- Dajem dve opcije. Prvo, uzmi najbolje što ti ta zemlja pruža i onda dok si još u naletu napusti zemlju i budi profesionalac van zemlje. Biće jako teško, surovo, ali makar ćeš biti u stručnijim rukama. Drugo, nemoj se baviti plesom već budi političar, advokat ili plastični hirurg, jer kako stvari stoje to je samo potrebno u zemlji na Brdovitom Balkanu.

Aleksandar je trenutno u Dubaiju i uživa u novim poslovnim poduhvatima.

- U Dubaiju sam jer sam se preselio. Napustio sam staru džangrizavu babetinu, zvanu Evropa. Nažalost, Evropa je za sada kontinent mrtvih ideja, pa novi svet vlada. Ponuda je bila primamljiva. Uvek sam zainteresovan za nove izazove, samo ako su profesionalni. Sada "nastupam" iza zavese, i kao i uvek: učim, radim i volim. Planovi za budućnost su da se posvetim više sebi i ljudima koje ja volim.

(Saša Kostić)