BOLJE DA ŽIVIM U PODRUMU U CENTRU NEGO U VILI NA PERIFERIJI: Da li se slažete s ovom urbanom Beograđankom?

- Muka mi je bilo od života u predgrađu. Brat me stalno zavitlava kako sam snob i kako sam prostranu kuću sa protočnim bojlerom i toplom vodom zamenila memljivim gradskim podrumom. Boli me uvo za bojler i toplu vodu - priča Svetlana

Nije važno kako živiš nego gde živiš!

Preporučujemo

Ovom se vodi 27-godišnja Beograđanka Svetlana R., urbana devojka iz "kruga dvojke"... Ona, čini se, ima sve što želi u životu - stan u centru, u pravom centru grada!

Na tome insistira na samom početku razgovora s nama. I to bi otprilike bilo sve.

Šta je na trpezi, u frižideru i stomaku, izgleda manje je bitno. A po utisku koji stičemo na ulasku u njen više sobičak nego stančić u Jevremovoj nije mnogo bitno ni šta se ima od nameštaja.

- Ma, nema stomak prozor, pa da o tome razmišljam! - uz osmeh, baš sa ovom opaskom s nama počinje priču Svetlana, koja, saznajemo u letu, radi kao pravnik u jednom od još uvek vitalnih državnih preduzeća.

- Celo detinjstvo sam provela u Borči i zarekla sam se da ću, čim se dočepam prvih para, kupiti stan u centru! I to ne bilo gde, nego na Dorćolu! - kategorično priča Svetlana zavaljena u jednu od tipičnih socrealističkih fotelja iz kasnih 70-ih.

Prvo što je ova pravnica koja, međutim, veoma drži do toga šta ima na sebi uradila bilo je - prodaja roditeljskog stana u Borči, koji je "podelila" s bratom.

DOŠLA SAM IZ PROVINCIJE: Četiri načina kako mi je Beograd uništio život

On, međutim, kaže, nije bio voljan da se odrekne komfornog doma od 100 kvadrata za male pare, međutim Svetlana je bila uporna!

- Ma, bilo je ili da rasturim to sve, ili da se ubijem! (smeh)... Muka mi je bilo od života u predgrađu. Boško me stalno zavitlava kako sam snob i kako sam prostranu kuću sa protočnim bojlerom i toplom vodom zamenila memljivim gradskim podrumom, ali ja to tako ne vidim! Lepše mi je u mojih dorćolskih 20 kvadrata, nego u onih 100 u Borči! Boli me uvo za bojler i toplu vodu. Koga to još interesuje? - pita nas s podignutom obrvom ova Beograđanka otkrivajući da nije uvek baš ovako sigurna u sebe.

- Možda se glupavo osetim kad neko treba da mi dođe od prijatelja... Ponekad mi se učini da me gledaju s poniženjem što spavam u kuhinji, ali i to brzo prođe... Pa, bolje i to nego da moram nekoga da zovem da mi dođe u Borču! - odmah se vraća "na svoje" Svetlana.

- Važno je biti u centru iz toliko razloga... Ovde su svi koji nešto znače u gradu. Kad izađem na ulicu sretnem sve same poznate ličnosti - glumce, pevače, voditelje... Takve stvari učine da se osećam boljom i važnijom. Malo se stisnem s parama, pa imam i za izlaske na najboljim mestima. Oko garderobe mi je najlakše. Tu uvek možeš da se izvučeš da te i ne provale. Šta ko danas zna o originalima i kopijama. Ma, samo nek sam ja u mom centru. Kad se setim svih onih primitivnih komšinica s viklerima na glavi iz Borče, jeza me uhvati - priča nam ova 27-godišnja devojka, koju ne možemo da ne pitamo planira li ceo život da provede u ovih 20 kvadrata i da li zaista misli da će jednog dana kada postane majka za njeno dete biti bolje da raste u ovom adaptiranom podrumu nego u Borči, koju iz nama i dalje neshvatljivih razloga mrzi.

- Ako ikada budem majka, a nadam se da jednog dana hoću, svim silama ću se truditi da moje dete nema pakleno i primitivno detinjstvo kao ja. Nikada neću oprostiti ocu što nije u ono vreme uzeo stan u centru od države, nego sam morala da čekam da se desi tragedija, pa da dobijem ono što mi pripada.Ne možete ni da zamislite kako me drugačije gledaju kada dođem u neko fensi nepoznato društvo i kada kažem da sam sa Dorćola. To je status, ponos... Jače je nego da imam dobra kola, brdo Kavalijevih haljina, Guči torbi ili Manolo Blanik cipela - skoro pa fanatično objašnjava Svetlana ispraćajući nas iz svog više nego skromnog stančića smeštenog u suterenu jedne tipične stare gradnje u Jevremovoj.

Na izlasku nas dočekuju - smog, buka automobila i jedna bakica od osamdeset i nešto povijena do zemlje s teškim cegerom u ruci...

Dok pomažemo baki da se popne uz stepenice zgrade koja nema lift, pada nam na pamet jedna stvar: Da li bi i ona radije bila ovde nego u stanu od 100 kvadrata u Borči?

(K. V.)