HVATAO SAM NAJVEĆEG KRVNIKA SRBA, A DRAŽINI ČETNICI SU MI UBILI OCA: Ispovest najstarijeg živog narodnog heroja (FOTO)

- Mog oca ubili su četnici, kada se vraćao kući posle Kolašinske skupštine 1943. godine. Tako da mi je neshvatljivo da je rehabilitovan četnički komandant - kaže sa tugom Velimir Radičević

Posle Sutjeske, bitke koja mu je bila najteža, nije ni sanjao da će dostići tako duboku starost, kaže Velimir Radičević Veco, najstariji živi narodni heroj koji je pre samo dve nedelje napunio 101 godinu!

Preporučujemo

Posle njegove male dremke ugostio nas je u svom domu na Vračaru gde su bili i njegov sin Vladimir i njegova ćerka Olga koji veoma pažljivo vode brigu o njemu.

- Eh, ko bi se nadao da ću doživeti stotu, a kamoli da ću zagaziti i u 102. godinu života, ali eto... - sa osmehom na licu rekao je Velimir.

Udobno smo se smestili u dnevnoj sobi njegovog doma i počeli priču sa drugom Vecom koji je sada pukovnik u penziji.

Rođen je 14. juna 1914. godine u u Goričanima kod Podgorice, u seljačkoj porodici. Osnovnu školu završio je u svom selu, a pet razreda gimnazije u Podgorici, posle čega se vratio u selo i do Drugog svetskog rata se uglavnom bavio zemljoradnjom.

Posle odsluženja vojnog roka, sredinom 1936. godine bio je primljen za člana Komunističke partije Jugoslavije. Nekoliko meseci kasnije, postao je sekretar ćelije KPJ u svom selu i član opštinskog partijskog biroa.

Krajem 1937. godine, postao je član komisije za rad s omladinom pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Crnu Goru i Boku. Sledeće godine, postao je član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a. Istovremeno je bio i član Sreskog komiteta SKOJ-a Podgorica, a posebno je rukovodio organizacijom SKOJ-a u Zeti.

Aprila 1937. godine, pokušao je da se sa grupom drugova prebaci u Španiju, ali ga je policija u Sutomoru uhvatila. Nekoliko je puta bio hapšen, a jednom je zbog svoje komunističke delatnosti bio izveden pred Vojni sud.

Pred rat, tačnije na leto 27. marta 1941. godine bio je zatvoren u logoru u Smederevskoj Palanci.

- Poslat sam u logor na prisilni rad. Komanda logora tada bila je žandarmerija. Šta da vam kažem, bili su to teški trenuci u mom životu - kaže Velimir.

NA SLICI: Velimir Radičević u koncetracionom logoru u Smederevskoj Palanci 1941. godine

Posle okupacije Jugoslavije 1941. godine, učestvovao je u pripremama KPJ za oružani ustanak, prikupljavši oružje i municiju, učestvovao je i u formiranju oružanih grupa po selima. U Pljevaljskoj bici, 1. decembra 1941, učestvovao je kao bombaš.

Tokom prve polovine 1943. godine, učestvovao je u mnogim borbama Pete proleterske brigade, poput borbi na Treskavici, oko Gornjeg Vakufa, na Torlakovcu, u Novom Šeheru, Tešnju, Prozoru, Konjicu, Nevesinju, Javorku i Bioču.

- Bitka na Sutjesci bila je najteža. Odvijala se u kanjonu reke Sutjeske i bilo je stvarno strašno. Iz te bitke izašli smo kao pobednici, ali je na žalost ljudski gubitak bio veoma veliki - priča Veco.

NA SLICI: Velimir Radičević i Milan Krdžić. Bili su veliki prijatelji. Fotografija je nastala 1945. godine.

Jedan od najtežih stvari u životu koja mu je pala jeste smrt njegovog brata.

- Rođeni brat Dušan mi je poginuo posle bombardovanja Konjica. poslednji put sam ga video u bolnici u Donjem Vakufu. Šteta, bio je tako mlad - sa tugom priča Velimir.

Velimir je učestvovao i u hvatanju odbeglih ustaških zločinaca Ljubo Miloša, Ante Vrbana i Božidara Kavrana. Ukratko nam je opisao kako se to desilo.

- Presreli smo ustašama kurira i naterali ga da nam kaže podatke. Zatim smo Ljubi Milošu zakazali sastanak na teritoriji Jugoslavije. Zahvaljujući hapšenju Ljube Miloša i Ante Vrbana uhapsili smo i Božidara Kavrana - kaže Radičević.

U razmaku od 1947. do 1948. godine sva trojica su pogubljeni.

NA SLICI: Poleđina jedne njegove slike iz 1945. godine

Pitali smo ga i šta misli o Draži Mihailoviću i njegovoj nedavnoj rehabilitaciji.

- Ma kakvi! Uopšte se ne slažem sa tim. Mog oca Vasilija ubili su četnici. Kada su se vraćali posle Kolašinske skupštine 1943. godine, njih nekoliko među kojima je bio i moj otac presreli su ih četnici i prebili ih, a zatim su ih streljali. To je bilo veoma bolno za mene i ceo život nosim ogromnu ranu na duši zbog svega toga. Zbog toga mi je neshvatljivo da je rehabilitovan četnički komandant - priča sa tugom Velimir.

U njihovu čast u mestu Maslina, u Crnoj Gori, postoji spomen ploča sa imenima stradalih, gde je upisano i ime njegovog oca Vasilija.

Velimir je nosilac Partizanske spomenice iz 1941. godine, a odlikovan je i Ordenom Narodnog heroja 10. jula 1953. godine.

Ambasador Rusije Aleksandar Čepurin uručio mu je jubilarnu medalju "Sedamdeset godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941–1945", u sećanje na doprinos u borbi protiv fašizma, a naročito učešće u bitkama na Sutjesci, Neretvi i operaciji oslobađanja Knina.

Bio je prvi predsednik Planinarskog društva "Kopaonik" , najvećeg planinarskog društva u Srbiji.  Njegova unuka, Maja Nikolić nasledila je ljubav prema planinarenju i postala uspešan osvajač mnogih vrhova po svetu.  Između ostlih osvajala je vrhove Akonkagva u Južnoj Americi, Monblan, Kilimandžaro, Mekinli.

Velimir svoje penzionerske dane provodi u svom domu u Beogradu. Voli da šeta po kraju, najviše do Crvenog Krsta, do muzeja "Nikole Tesle", Miročkom ulicom.

- Do pre par godina okupljao se sa svojih troje prijatelja u hotelu "Slavija". To su bili sve generali u penziji. Međutim, u međuvremenu svi su preminuli. Društvo mu je mnogo značilo i sada mu to baš nedostaje. Naročito mu fali supruga Kristina koja je preminula pre šest godina - kaže njegov sin Vladimir.

Posle završenog razgovora pitali smo Velimira da li se umorio rekao je da jeste malo ali da uvek koliko god je u njegovoj moći izađe svima u susret.

Iz njegovog doma nismo mogli da odemo a da ne nazdravimo uz jednu "lozu". To je omiljena rakija Radičevićevih uz koju proslavljaju mnoge važne događaje u njihovoj porodici, ali i toplo dočekuju goste. U ovom slučaju to je bila ekipa Telegrafa.

Uz neobavezno ćaskanje i rakiju gledali smo Velimirove slike i prepričavali najvažnije detalje iz života njegove porodice. Slike koje vise na zidu i ocrtavaju prebogat život ovog narodnog, ali i porodičnog heroja služe mu da kad god baci pogled na njih shvati da je i posle dobrih, loših i teških stvari u životu uspeo da izvede svoju porodicu na pravi put. Sada ima tu sreću i uživa u ljubavi svoje troje praunuka.

NA SLICI: Proslava Velimirovog stotog rođendana sa praunucima

Pozdravom i dragim osmehom ispratio nas je, a zatim legao u svoj krevet i nastavio dremku koju smo mi na kratko prekinuli.

(Saša Kostić)