DA LI PRAVOSLAVNA DECA TREBA DA SE POTUKU? Ovo je jedina i prava ISTINA!

Ovo je neizostavno pitanje sa kojim su se sigurno sreli brojni roditelji koji žele da decu vaspitavaju u hrišćanskom duhu

Možda na prvi pomen dilema - tući se ili ne, zvuči jednostavno, ali kada se u celu stvar umeša vera, daleko je od toga...

Preporučujemo

Da priča bude bolja, u pitanju nije neka apstraktna dilema, već vrlo životna, naročito kada govorimo o vaspitanju dečaka u hrišćanskoj porodici.

Nema sumnje da je svaki pravoslavni roditelj u nekom trenutku bio prinuđen da se zamisli nad ovim problemom.

Dok jedni smatraju da treba, jer inače ne bi bio "pravi dečak", drugi razmišljaju o Hristovim rečima o tome da, kao odgovor na udarac, treba okrenuti i drugi obraz.

I sad, mame i tate, probajte u tome da se snađete – na koji način podizati dečaka u hrišćanskom duhu, a da, pritom, vaspitavate u njemu i muške osobine?

Odgovor na ovo pitanje najbolje daje ispovest jednog roditelja objavljena na sajtu pravoslavniroditelj.org:

"Za muškarca je sposobnost da zaštiti sebe i svoje bližnje crta koja ga definiše, bez koje muškarcem može da se naziva samo uz veliko natezanje termina. A, opet, dužni smo da krotko i razložno objasnimo svom sinu da, eto, sine moj mili, treba da dozvoliš da te tuku jer to od nas želi Bog.

Za mene se ovaj problem pojavio u punoj meri kada su moji sinovi krenuli u školu koja nije neka posebna - pravoslavna gimnazija, već potpuno prosečna škola. Sa svim osobenostima koje pripadaju ovakvom nivou školskih ustanova.

U vrtić ih nismo davali, sa vršnjacima su do tog trenutka bili u kontaktu samo u Crkvi...

Nažalost, u školi su se odmah susreli sa ogoljenom lokalnom manguparijom za koju se ne može reči da "koristi" psovke u svom rečniku – za njih su psovke prosto bile jezik na kome govore. A od neverbalnih sredstava komunikacije priznaju samo direktne i bočne udarce u glavu.

I kada sam sve češće počeo da od svojih mališana slušam turobna rasuđivanja o tome da oni "praštaju" dečacima koji ih tuku, jer, eto, oni "ne znaju šta čine", shvatio sam da se situacija mora promeniti odmah.

Zato što iza ovih lepih i pravilnih reči uopšte nije stajala hrišćanska pobožnost, već kukavičluk i malodušnost.

I zato sam jednostavno počeo da treniram svoje mališane: učio sam ih da budu snažni, da se ne boje bola, da sami zadaju udarce i da se vešto sklanjaju od tuđih udaraca.

Ukratko, učio sam ih da se tuku, bivajući svestan činjenice da to što ih učim je u direktnoj suprotnosti sa moralnim kriterijumima koje su dobili od mene u detinjstvu i direktno protivreči jevanđelskim rečima o drugom obrazu koji treba da se okrene.

Morao sam da biram između dve varijante - Ili da moji sinovi postanu prepadnute "crne ovce" sa pobožnom demagogijom i slomljenim karakterom ili da uče da, dobivši po desnom obrazu, vešto uzvrate protivnika po levom?

Kada su postali stariji, momci su počeli ozbiljno da se bave boksom.

Zato sam prosto kupio sinovima bokserske vreće, rukavice, kacige za sparing i ostalu sportsku opremu. Počeli su da treniraju kod kuće. Dobra vest je da smo imali mesta za to, celo dvorište.

A kada je učenik spreman, kao što znamo, pojavljuje se i učitelj. Prvo je počeo da ih trenira komšija, naš parohijan koji se kao mlad ozbiljno bavio boksom. Zatim su se neočekivano pojavili i drugi učitelji, dva momka koji su služili u moskovskoj Žandarmeriji sa kojima su se moji momci upoznali tokom svakodnevnih trčanja.

Redovni treninzi sa trenerima, vijača, rad na vreći, sparing… Nakon godinu i po dana sam već morao veoma ozbiljno i podugačko da im objašnjavam zašto čovek koji primi udarac ne treba da udari drugog čoveka u glavu. Slava Bogu, momci su čuli moje savete.

Kada je mog Gleba napao jedan od lokalnih "autoriteta“ sin mu nije zadao nijedan udarac. Međutim, tokom prepirke, mangup je vrlo dobro shvatio da ne treba da se tuče sa Glebom više i da je bolje za njega da nađe neki jednostavniju "metu“ za samopotvrđivanje.

Na neki neobičan način su mališani sebi izgradili autoritet upravo u toj istoj mangupskoj sredini praktično bez tuča.

Mogući razlog za to je bilo i nekoliko njihovih treninga u sportskoj sali kada su lokalni probisveti, udaljivši se od svojih sprava, mogli da gledaju njihove sparinge i zaključili – kakvi snažni ljudi mogu nastati iz ovih prijatnih i dobroćudnih momaka.

Ili razlog može biti taj da od ljudi koji su spremni da se pobiju ako je potrebno, zrači neki talas sigurnosti u sebe, a huligani imaju jako dobar njuh za takve stvari. Kako god bilo, moje momke više niko iz lokalne ekipe nije rešio da dira ni na ulici, ni u školi".

(Telegraf.rs / Izvor: pravoslavniroditelj.org)