DA SMO ZNALI ŠTA NAS ČEKA, NE BISMO JE USVOJILI: Šokantna ispovest majke koja je zabrinula svet!
- Sve što su nam rekli u socijalnoj službi je da je Luis malo uznemirena nakon godinu dana provedenih u domu - navodi Meg Henderson
Meg Henderson, iz Britanije, koja je sa svojim mužem usvojila troje dece nije ni sanjala šta je očekuje. Mislila je da su joj sva deca zdrava, međutim iz socijalne službe im pri usvajanju nisu rekli baš sve.
Preporučujemo
Sve više mama POJEDE POSTELJICU svoje bebe. Osim što je odvratno, evo da li je i zdravo!
ZAPALIO SE U LETU: Avion japanske kompanije morao prinudno da sleti!
Počela je svoju priču Meg Henderson čije je usvojeno dete dobilo autizam.
Osvrnula se na priču koja je prepravila britanske medije o majci koja je vratila dete nakon što je saznala da ima poteškoće u razvoju.
- Da je nama neko rekao tačno šta nas čeka, i mi bismo odbili usvajanje. Upravo zato nam socijalna služba nije otkrila sve - kaže Meg.
Nedavno je sa svojim mužem posetila svoju usvojenu ćerku u bolnici.
- Nedavno joj je zapela za oko fotografija na našem zidu. Rekla je: "Ovaj čovek mi izgleda poznato" , a mi smo se blesavo ponadali i pitali ko je to. Ona je samo slegnula ramenima. Njen deda joj znači isto koliko i osoba koju je juče videla na televiziji - priča Meg.
Prvo smo usvojili Euana. Zatim smo usvojili sestre Luis i Marion. One su došle iz porodice u kojoj je zlostavljanje bila rutina. Sve što su nam rekli u socijalnoj službi je da je Luis malo uznemirena nakon godinu dana provedenih u domu. Ali da se to sve da izlečiti tabletom. Pa ne bi nas valjda lagali?! Otpočetka smo isticali kako ne možemo da se brinemo o detetu s invaliditetom. Ne da ne želimo da brinemo, nego jednostavno ne možemo. Znali smo svoja ograničenja.
Ubrzo, život je postao pakao. Luis je bila hiperaktivna. Malo je spavala što je značilo da su svi malo spavali. Nije pričala nego urlala. Dan i noć. Nije znala sama u WC, kraste je čačkala sve dok nisu prokrvarile i napadala je sve što se kreće. Udarala je glavom o zidove.
Uporno smo ispitivali socijalnu službu da li je možda autistična, i je li doživela neku povredu mozga.
Tek nakon pet godina konačno smo došli do dokumentacije u kojoj je pisalo kako je tokom tri dana zverski mlatio mamin dečko jer nije htela da ga zove "tata".
Bili smo užasnuti, besni i rastužili smo se nad svime što je prošla. Ipak barem smo imali objašnjenje za njene probleme. A i nakon toga nije dolazilo u obzir da ju napustimo. Pa kako bismo mogli?
Polako, tokom godina smo napredovali. I dalje nas nije gledala u oči, ali se smirila. Ipak sve je ponovo postao pakao kada je počeo pubertet. Tada smo otkrili još jednu tajnu koju su "zaboravili" da nam spomenu u socijalnoj službi. Njena porodica bila je prepuna psihičkih bolesnika. I njoj je dijagnostikovana psihoza.
Smestili smo je u dom kada je imala 16 godina. Svaki put kada smo odlazili od nje, bila sam u suzama i molila muža da se vrati da odemo zajedno kući. Ali znala sam da nema smisla.
Ne možemo da vratimo Euanu i Marion sve ove godine. Njih dvoje su rasli u nedostatku pažnje zbog toga što je sva naše energija i vreme bilo usresređeno na Luis.
Danas u životu žalim samo zbog dve stvari.
Prva je da nisam bila s mamom kada je preminula. A druga usvajanje Luis i to što sam je zadržala. To je istina.
(Telegraf.rs/ Izvor: dailymail.co.uk)