OD TAOCA U SAMICI DO USPEŠNOG IMPERATORA: Ovo je priča o Konstantinu Velikom, koju NISTE ZNALI! (FOTO)

Konstantin je hrišćanima dao slobodu veroispovesti, a hrišćanstvo učinio ravnopravnim sa ostalim religijama Carstva

Preporučujemo

Konstantin Veliki rođen je 27. februara oko 272. godine nove ere. Bio je rimski car (324—337) poznat po tome što je doneo dve sudbonosne odluke koje su promenile tok evropske istorije.

S jedne strane, stao je na kraj persekuciji hrišćana, pa čak i prešao na njihovu veru, obezbedivši hrišćanstvu zavidan položaj vodeće monoteističke religije. S druge strane osnovao je grad Konstantinopolj, osiguravši tako opstanak Carstva na Istoku dugo posle pada Rima i zapadnih provincija u 5. veku.

Mnogi crkveni istoričari su svojom nedovoljnom upućenošću, izvrtanjem činjenica i namernom nerazumljivošću samo činili događaje i teologiju Konstantinovog doba nejasnim.

Flavije Valerije Konstantin, kako mu je u početku bilo ime, poreklom je bio iz Naisa, današnjeg Niša.

Konstantin se obrazovao na Dioklecijanovom dvoru, gde je učio latinski, grčki i filozofiju. Verovali ili ne on je na tom dvoru držan kao taoc u zamenu za očevo dobro ponašanje. Povrh svega toga bio je ugledan dvoranin. Kroz svoje učenje i usavršavanje upoznavao je mnogo hrišćana.

U ime Dioklecijana i Galerija bio je u sastavu raznih tribunata. Vodio je pohode protiv varvara na Dunavu 296. godine, ratovao protiv Persijanaca u Siriji 297. pod Dioklecijanovim zapovedništvom, a u Mesopotamiji pod Galerijevim 298—299 godine. Do kraja 305. postao je tribun prvog reda. Do proleća 303. vratio se u Nikomediju sa istočnog bojišta, da bude svedok Dioklecijanovog Velikog progona, poslednjeg i najsurovijeg progona hrišćana u Rimskom carstvu.

Tokom četrdesetogodišnjeg perioda koji je usledio po objavljivanju Galijenovog edikta o toleranciji, hrišćanska crkva je rasla i razvijala se.

Dioklecijan, godinama nije ništa preduzimao da spreči širenje hrišćanstva, ali je ispoljavao privrženost ka tradicionalnoj rimskoj religiji. Kao duboko pobožan car zabranjivao je incestoidne brakove i druge radnje koje bi mogle da uvrede besmrtne bogove čime bi se Carstvo neminovno izložilo opasnosti da izgubi božansku zaštitu.

Hrišćanska crkva zahtevala je poslušnost i vernost od svojih poklonika i praktično funkcionisala kao država u državi. Ogorčeni rimski zvaničnici nisu mogli da privole ovu bučnu manjinu da se uzdrži od nepromišljenih izjava da je tradicionalna rimska religija lažna i idolopoklonička.

Na Galerijev podstrek, Dioklecijan je 303. godine započeo Veliki progon, poslednji i najsuroviji progon hrišćana u Rimskom carstvu. Crkve i spisi su uništavani, hrišćani lišavani službenih položaja, a sveštenici tamničeni.

Konstantin je uvideo kakva mu opasnost sledi ako ostane na Galerijevom dvoru, na kom je držan kao pravi talac. Njegov otac zatražio je da se Konstantin pusti i početkom leta 305. godine pobegao iz zatočeništva.

Sa ocem je otišao u Brataniju, a zatim su otišli u Eborakum, gde se nalazilo veliko vojno uporište.

Nakon očeve smrti vojnici su za novog avgusta izglasali Konstantina. Iako je u početku bio srdit, Galerije je odobrio uzdizanje Konstantina, ali samo za cezara potčinjenog Severu, novom avgustu zapada. Iako četvrti u hijerarhiji carskog kolegijuma, Konstantin je zadržao sigurnu vlast nad teritorijama svog oca: Galijom, Britanijom i Hispanijom.

Jedan od prvih Konstantinovih poteza bio je da, suprotno svojim nedovoljnim ovlašćenjima, povuče sve mere protiv hrišćana i vrati im njihova prava i imovinu. Iako se odmah na početku vlade prikazao kao zaštitnik hrišćana, Konstantin je na novcu, koji je kovao u kovnicama na svojoj teritoriji (Trir, London i Arl) slavio paganske bogove.

Na slici: Portret Gaja Flavija Valerija Konstantina na rimskom novcu

U januaru 313. godine Konstantin je napustio Rim i otišao na sever Italije, u Milano, kako bi učvrstio savez s Licinijem i venčao ga sa svojom polusestrom Konstancijom, prema dogovoru koji je bio sklopljen još 311. godine. Početkom februara, Licinije je napustio Karnutum i uputio se u Milano gde su ga čekali Konstantin i Konstancija.

Nakon venčanja, dva avgusta su se pozabavila političkim pitanjima. Rat između Licinija i Maksimina Daje bio je ne samo neizbežan jer iako je Maksimin obustavio progone hrišćana krajem 312, njegovi hrišćanski podanici nisu bili ubeđeni u njegovu iskrenost i izbegavali su da otvoreno propovedaju svoju veru.

S druge strane, u Podunavlju kojim je vladao Licinije, hrišćanima, iako su prestali da budu proganjani, još uvek nije bila vraćena imovina koja im je bila oteta tokom progona. Stoga je Konstantin izvršio pritisak na Licinija te su zajedno potpisali sporazum kojim su potvrdili Galerijev edikt o verskoj toleranciji iz 311. godine i obavezali se ne samo da vrate hrišćanima sve što im je bilo konfiskovano tokom progona, nego i da obeštete one koji su u međuvremenu postali vlasnici konfiskovane imovine hrišćana.

Tokom leta i jeseni 313. godine, svi upravnici provincija u Maloj Aziji i na Istoku dobili su zvanično obaveštenje od Licinija o novom statusu hrišćana.

Ovaj sastanak u Milanu poslužio je kao osnova predanja o Milanskom ediktu kojim je Konstantin navodno hrišćanima dao slobodu veroispovesti, a hrišćanstvo učinio ravnopravnim sa ostalim religijama Carstva.

Konstantin je pred kraj života razdelio teritorije između svojih sinova, ali je ipak zadržao vrhovni autoritet.

Nakon Uskrsa aprila 337. Konstantin se iznenada razboleo. Iako je nameravao de se krsti u reci Jordanu, na samrti je, u skladu sa tadašnjim običajima, primio krštenje iz ruku Evsevija Nikomedijskog, jednog od arijanskih prvaka. Umro je 22. maja iste godine.

Konstancije je zatim preneo očevo telo u Konstantinopolj gde je svečano sahranjeno u grobnicu uz crkvu sv. Apostola koju je on sam unapred pripremio, zajedno sa 12 praznih sarkofaga i njegovim trinaestim, čime je želeo da se prikaže kao trinaesti apostol.

Na slici: Spomenik Konstantinu Velikom u Nišu

Naravno, u carstvu čija je hristijanizacija tek započeta, Konstantin je i zvanično deifikovan i uvršten među paganske bogove.

Mada su mu dugo vremena posle njegove smrti hrišćanski istoričari nadenuli počasnu titulu "Velikog", Konstantin je tu titulu objektivno gledano zaslužio samo na osnovu vojnih postignuća i pobeda.

Vizantijsko carstvo je u Konstantinu videlo svog osnivača, a Sveto Rimsko carstvo uvrštavalo ga je u ličnosti od velikog ugleda u svojoj tradiciji.

Među Srbima Konstantin nije nešto poštovan i slavljen. Iako je bio imperator i proglašen za svetitelja on nema nikakav kult. Doduše, u Nišu je 2012. godine podignut spomenik u njegovu čast. Spomenik je delo vajara Mileta Koceva, a postavljen je u okviru proslave 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta.

(Telegraf.rs)