UJEDINJENO KRALJEVSTVO SRBA I BUGARA: Pre 150 godina smo potpisali sporazum, a onda... (FOTO)

Knez Mihailo Obrenović potpisao je Bukureštanski sporazum sa Bugarskim odborom kojim je trebalo da se stvori zajednička država Srba i Bugara, ali je onda naravno sve pošlo po zlu. Nešto ima krivice naše i bugarske, ali je uglavnom u pitanju strani faktor

Preporučujemo

Početkom 19. stoleća, i Srbi i Bugari su još uvek bili deo Otomanske imperije i podanici sultana iz roda Osmanovog. Srbi - bivajući na granici sa Austrijom - već su iskusili slobodu od Turaka s obzirom da su Habzburzi nekoliko decenija vladali našim tlom u 18. veku, uz veliku pomoć naših, srpskih frajkora. Bugari, sa druge strane, budući da su praktično u predgrađu Carigrada, puno bliže centru carstva nego Srbi, nisu bili te sreće.

Srbi su se dva puta digli protiv Osmanlija i uspeli su da se oslobode, ali 1867. godine, kada je na vlasti u Beogradu po drugi put bio knez Mihailo Obrenović, "prosvećeni apsolutista" i nesumnjivo veliki reformator, Bugari su i dalje grcali pod otomanskih jarmom, nemajući snage da se dignu na uspešnu i sveopštu bunu.

A nije da nisu pokušavali. Mnogi Bugari su učestvovali u Prvom i Drugom srpskom ustanku, gde su se kalili u nedostatku svesti u svom narodu koji bi doveo do dramatične pobune.

Takođe, za vreme kneza Mihaila, u Beogradu je bila formirana i bugarska četa koja se obučavala za oslobodilački rat u svojoj zemlji, a učestvovala je na našoj strani i u uličnim borbama nakon incidenta na Čukur-česmi 1862.

Takođe, to što su i dalje bili deo Osmanske imperije ne znači i da nisu imali obrazovani, građanski sloj, mahom u emigraciji, koji je bio željan slobode. Daleko do toga.

Knez Mihailo Obrenović se tokom svoje druge vladavine 1860-1868. godine bitno oslanjao na Načertanije, pa je od Porte tražio da se i dalje vazalnoj Srbiji priključe Bosna i Hercegovina, što su Turci odbili, pre svega zato što su se bojali da iza toga stoje Rusi.

Srbija je imala veliku podršku Francuske, kojom je tada vladao car Napoleon III. On je na Srbiju gledao kao na balkanski Pijemont oko koga će se okupiti svi slovenski narodi sa ovog podneblja.

Sa tim i takvim zaleđem, knez Mihailo Obrenović 14. januara 1867. godine potpisuje u Bukureštu sa Bugarskim odborom ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara koja bi se, da je realizovana, na koncu svakako podigla na nivo kraljevstva, a ko zna, možda bi i nosila ovo romantično ime koje smo mi stavili u naslov: Ujedinjeno Kraljevstvo Srba i Bugara.

Nekih mesec dana kasnije, 22. januara 1867. godine, Francuska objavljuje svoj program za reforme u Turskoj. Taj plan uzimao je Srbiju kao stožer oko koga će se okupiti balkanski Sloveni.

Ali, onda sve propada, i to u tri koraka.

Prvo, u nedelju 10. juna 1868. godine, dok su se planovi kneza Mihaila o proterivanju Turaka sa našeg poluostrva i okupljanju hrišćana oko Moravske Srbije kao Pijemonta odvijali po metodi "tiha voda breg roni" (o tome koliko je knez Mihailo bio strpljiv možete pročitati u tekstu o tome kako je oterao turske posade iz naših gradova), u Košutnjaku su braća Pavle i Kosta Radovanović izvršili atentat na njega.

Drugo, nakon Francusko-pruskog rata u kome su Nemci ponizili svoje neprijatelje i čak zarobili imperatora Napoleona III, koji je potom zbačen sa vlasti, Srbija je izgubila glavni oslonac u međunarodnoj politici jer su francuski interesi proterani sa Balkana.

Oto fon Bizmark, koji je gajio velike simpatije prema Srbima, o čemu samo takođe pisali, ipak nije imao ni snage ni volje da ide protiv austrijskih težnji; Austrija koja je podržavala Srbiju u dobrom meri, i zapravo nas mnogo puta sačuvala, nije htela ni da čuje da se neka velika slovenska država nezavisna od nje stvara u njenom dvorištu. Rusija je takođe bila izričito protiv, što će se pokazati u...

... trećem koraku raspada ideje o zajedničkoj državi Srba i Bugara. Kada je izbio Nevesinjski ustanak koji se pretvorio u rat sa Turskom, Rusi su izabrali Bugare kao instrument svojih imperijalističkih težnji, ništa boljih za nas od austrijskih ili turskih, i podržali maksimalne teritorijalne pretenzije bugarskih nacionalista koji stvaravajući Bugarsku egzarhiju, crkvu otcepljenju od Carigrada, neprestano uvećavaju teritoriju pod svojom nadležnošću obmanom naroda koji je na toj teritoriji živeo.

Tako je došlo do Sanstefanskog sporazuma kojim su Rusi planirali da Bugarima daju Niš, Prištinu, Prizren i Ohrid. Talas rusofobije je preplavio iznenada osvešćene Srbe, koji su do tog trenutka čvrsto verovali da su im Rusi braća i prijatelji (i o ovome smo već pisali, u okviru šireg teksta o ruskim izdajama Srbije). Ova Velika Bugarska je bila gotovo identična teritoriji pod kontrolom Bugarske egzarhije.

Sve do San Stefana, knez Milan je bio slepo odan Rusiji i u ruskom caru je video našeg glavnog branioca; posle toga, uvidevši da se spoljna politika ne može zasnivati na slovenskoj sentimenatalnosti, okrenuo se Austriji, uvidevši da sa Bečom i Berlinom barem znamo na čemu smo.

I vaistinu, zahvaljujući Nemačkoj i Austriji, Sanstefanski mir je poništen i Berlinski kongres je doneo koliku-toliku pravdu (nepotpunu naravno, jer je Austrija dobila na upravu BiH).

Međutim, pored rusofobskog talasa Srbijom se proneo tada i talas bugarofobije, jer su Srbi osetili i da su im i Bugari takođe zabili nož u leđa. Konačno, Srpsko-bugarskim rat iz 1885. godine zaboden je poslednji ekser u kovčeg zamišljenog Ujedinjenog Kraljevstva Srba i Bugara.

(O. Š.)