Bluz za 13 godina: Ovaj tekst napisao je robijaš i potpuno će vas oduševiti! (FOTO)

Dragoslav Radanov Radičev iz zatvora u Padinskoj Skeli dobio je nagradu za najbolji prozni rad nekog osuđenika. On je u međuvremenu pušten iz zatvora, tako da nije primio novac koji mu pripada

U valjevskom zatvoru nagrađivani su zatvorenici za najbolja prozna dela, kao i za poeziju.

Preporučujemo

POKUŠAO SAM DA SE OTRUJEM PRAŠKOM "BILJANA": Ovo je najlepša ljubavna pesma u Srbiji, a napisao je robijaš!

U kategoriji proze, u konkurenciji 51 rada, prvu nagradu je dobio Dragoslav Radanov Radičev iz zatvora u Padinskoj Skeli za rad "Bluz za trinaest godina“. Njemu pripada nagrada od 15.000 dinara, knjiga i diploma. On je u međuvremenu pušten iz zatvora, tako da nije primio nagradu.

Ovo je njegov tekst:

Nije to bilo ni obično putovanje, u stvari nije ni bilo putovanje. Šta je tih stotinak kilometara, laka vožnja, očas, samo trepneš. Ja sam bio neobičan, uzbuđen, užurban, a spregnut. Hteo bih da stignem odmah i da ne stignem. Strah, šta li. Godinu dana sam te tražio, jasnu sliku imao, voleo te nerođenog u viziji stvorenog.

A te davne godine vojvođanska ravnica prihvatila sunce, ne da senci ni metar, Ilija Gromovnik posustao, njegov dan mu valjda nije odgovarao, ili se nečim drugim bavio, nigde oblačka, titra vazduh, a ni podne nije. Na kraju putovanja imanje. Čisto, prostrano dvorište. Na strani uredne štenare, u njima bokseri, lepotani sjajne, negovane dlake.

Odrasli psi skaču, upoznajemo se, njušimo se. U jednom uglu štenci spavaju, sve jedan na drugom, siti i sugurni. Stanem, ne prilazim, ne dišem, oči ne skdam, sve vidim i samo jedno gledam. Jedu crnu njušku s klempavim ušima, istu i potpuno različitu.

Pričao sam ti ovo sto puta i baš je tako bilo.

Sećaš li se kako si zaspao na desnom sedištu kad smo krenuli za Beograd. Malo se probudiš, pomazimo se, pa ponovo spavanje. A kad smo stigli bilo je njuškanja s kućom i porodicom, bilo je igranja, oduševljena i maženja, pa si se najeo i srećno zaspao, do jutra se nisi budio. Zacvileo nisi. Nijednom, a sto puta puta sam se budio da te gledam. Ne možeš mi reći da i ti nas nisi prepoznao.

Gledao sam te kako se svaki dan razvijaš od maleckog osvajača do štrkljastog pubertetlije, pa do mišićavog, ponosnog psa. Divio sam se toj proporciji, kojoj bi se i Mikelanđelo divio. Znam, znam, da si bio svestan sebe, svoje moći i lepote.

Iz tolike moći izašao i nepokolebljiv karakter. Bio si uvek veseo, šeret, za igru spremman, pun energije. bio si i švapski oštar, neustrašiv, nepomirljiv, nepodmitljiv. Nikad nervozan, nikad naprasit. Ništa nepoznato pored tebe nije moglo da prođe. Nikad me nisi gubio iz vida. I danas si isti samo malo ostareli vitez.

Bio si tvrdoglav, ali i ja sam bio tvrdoglav. Jesi, jesi, a i ja sam.

I ovo sam ti pričao sto puta i baš je bilo tako.

Ostareo i bolestan, nisi izgubio lepotu. Pod starost se najčešće poružni, ali izgleda da prava lepota nikad ne nestaje. Kad mi staviš glavu u krilo, ta baršunasta mekoća, taj spokoj. Ne mogu, ne želim ni da se pomerim. Dobro znam, osedeo si, vidim, ali ne primećujem. Izgubio si mišiće, ali ne smeta mi. Teško mi je da te pratim u bolesti, izjeda te neumoljivo, vidi se. Ali ti si nepokolebljiv duh, bistro nasmejano oko. Boli te, ali ne pokazuješ, zbog nas. Znaš da smo slabi.

Evo i sad dok pričamo, pokušavaš da me tešiš. Sve znam, priroda ima svoj ritam. Ne vredi, ne mirim se. Sve bih nekako da izmigoljimo, možda vi psi znate nežto žto mi ne znamo, pa da učiniš nešto da starost i bolest odu. Ne mora zauvek, samo toliko koliko je meni ostalo. Nije ni to baš mnogo. Da nekako zajedno pogledamo šta ima sa one strane. da li nas čekaju.

Dobro, treba da spavam, pričam gluposti. Ne brini, budiću se, da vidim da li mirno spavaš. Da te boljka ne boli, da su ti snovi lepi. Sve se budim da te pogledam, u redu je spavaš.

Spavaj mirno, ne brini. Ipak obećaj da ćeš me posećivati. Da ćemo se viđati na livadici redovno. Da ćemo provoditi vreme zajedno. Tamo u onoj prostoriji koju zovemo san.

(S. S.)