VIDOVDANSKI HRAM HRVATSKOG VAJARA: Zamislite ovo čudo na Gazimestanu! (FOTO)

Ivan Meštrović je autor Groba neznanog junaka na Avali, Pobednika na Kalemegdanu, Njegoševog mauzoleja na Cetinju... ali da je uspeo u nameri da podigne ovo monumentalno zdanje između Laba i Sitnice gde su Srbi prolivali krv i suze u borbi sa Turcima, sve što smo pobrojali ostalo bi u dubokoj senci pred veličanstvenim prizorom koji slavi kosovsku žrtvu

Da je istorija bila nešto drugačija, da se nije tako loše poigrala nama od 1918. godine pa na ovamo i pretvorila nas od pobednika Prvog svetskog rata na bojnom polju u njegove gubitnike na polju diplomatije, sada bismo mogli da se podičimo, između ostalog, i ovim spektakularnim i monumentalnim spomenikom na Gazimestanu, koji je osmislio jugoslovenski, ili hrvatski ako vam je tako tačnije, vajar Ivan Meštrović.

Preporučujemo

Autor mnogih naših važnih spomenika (pomenimo Pobednika na Kalemegdanu, Grob neznanog junaka na Avali i Njegošev mauzolej na Lovćenu) imao je grandioznu ideju za spomenik kosovskim junacima na mestu na kome je srpska vojska zaustavila napredovanje osmanske silesije za 70 godina, time spasivši Evropu, dajući joj prostora za disanje i pregrupisavanje.

Meštrović je još od malih nogu postao očaran našim kosovskim mitom i, budući pobornik jugoslovenstva, shvatanja da Jugosloveni mogu da se izbore za svoje mesto pod suncem samo ako se budu držali skupa, odlučio je da nešto uradi po tom pitanju.

Njegova osnovna ideja vodilja, kažu stručnjaci, bila je da se sagradi Vidovdanski hram kojim bi se iskazalo jedinstvo tri plemena (srpskog, hrvatskog i slovenačkog) jednog istog naroda (jugoslovenskog), i to slaveći ne samo Kosovsku bitku Srba već i Krbavsku bitku Hrvata (oba ova boja vođena su protiv istog dušmanina, u razmaku od sto godina).

Vidovdanski hram je trebalo da bude mauzolej a ne verski objekat. Zamišljene dužine od 250 metara i širine od 200, trebalo je da bude kombinacija egipatskih, grčkih i rimskih paganskih hramova.

Iznad visokih vrata staroegipatskog stila nalazio bi se friz sa devet simetrično raspoređenih konja i sokolova (motiv iz pesme "Smrt majke Jugovića") u veličini većoj od prirodne.

Dugački hodnik od oko 100 metara koji bi vodio odatle u dubinu hrama bio bi zapravo kolonada karijatida, odnosno statua ženskih figura koje su Stari Grci ponekad koristili kao stubove; do pola gole, bez izraženih seksualnih atributa, predstavljale bi majke, sestre i udovice poginulih heroja, dok bi se iznad nalazilo plavo nebo.

Zatim bi došla visoka petospratna kula koja bi na svakom spratu imala po 20 statua mišićavih muškaraca od belog mermera; na njenom vrhu nalazilo bi se zlatno zvono u kockastom sarkofagu. Ovaj toranj bi simbolizovao duše kosovskih junaka koji se uzdižu na nebo.

Zatim bi se ulazilo u ogromnu dvoranu koji liči na rimski Panteon gde bi se nalazile skulpture cara Lazara, Miloša Obilića, Srđe Zlopogleđe, Banović Strahinje, Devet Jugovića i starog Jug Bogdana, Ivana Kosančića, Milana Toplice... Neke od ovih skulptura možete da vidite i danas u atrijumu Narodnog muzeja.

Uz taj centralni deo sa golemom kupolom, postojale su i tri manje dvorane sa kupolama, leva, desna i čeona, pa iz ptičje perspektive ovaj poslednji deo hrama izgleda kao pravoslavni krst sa tri jednaka kraka.

Čitavu spoljašnjost hrama ukrašavali bi reljefi u dvodimenzionalnoj tehnici sa scenama iz Kosovskog boja, a opet, oko svega toga je "devet ljutih lava" iz pesme "Smrt majke Jugovića".

Meštrović je maketu Vidovdanskog hrama, koju je izradio sopstvenim novcem, predstavio u Rimu na Svetskoj izložbi 1911. godine, a u Srbiji je formiran i odbor čiji je jedan od ciljeva bila upravo njegova gradnja. Nažalost, počeo je taj nesrećni i krvavi rat, pa je maketa bila u Londonu 1915. godine gde je izazvala veliku pažnju.

Nakon rata nije bilo novca, ili volje, za njegovu izgradnju. Poznato je da kralj Aleksandar nije hteo da da svoj novac ni za sitnicu kao što je putovanje fudbalske reprezentacije u Montevideo, a kamoli za ovako nešto.

Što se tiče sudbine same makete, njoj se u jednom trenutku tokom predstavljanja u Americi gubi svaki trag, a otkrivena je tek 1968. godine u Njujorku. Potom je vraćena u Beograd i konačno 1971. godine poklonjena Narodnoj muzeju u Kruševcu povodom šeststo godina od osnivanja grada. Tamo se i danas nalazi, pa možemo da se divimo njoj kad već nije bilo mudrosti da između Laba i Sitnice sagradimo zdanje na koje se odnosila. Sa druge strane, možda jednog dana...

(O. Š.)