Kako je biti gej u Srpskoj pravoslavnoj crkvi: Ispovest koja će Srbiju dići na noge! (FOTO)

- Bio sam licemer. Znao sam da me privlače muškarci, a javno sam bio zgrožen - opisuje detaljnije svoja osećanja ovaj mladi vernik

Jedan mladi vernik Srpske pravoslavne crkve, sve je više bio siguran u svoju seksualnost i u to da ga privlače muškarci. Dugo vremena je to potiskivao, branio se, javno osuđivao i vodio debate o LGBT populaciji. Kada je saznao da nije jedini, i da nije "crkveni odmetnik" odlučio je da se ne plaši od osude drugih i prihvati svoju homoseksualnost.

Preporučujemo

DRAMA U BEOGRADU: Tri geja se ZAGLAVILA u ŽESTOKOM SEKSU. Doktori ih injekcijama razdvajali!

- Još na početku srednje škole, nedefinisanih seksualnih afiniteta i još nedefinisanijeg odnosa prema Bogu, otišao sam na liturgiju u svoju parohijsku crkvu. Liturgija nije tek obična devedesetominutna služba, prema pravoslavnoj teologiji ona je sama suština postojanja Crkve, budući da se njome Bog, svojim telom i krvlju, oprisutnjuje nama. Pravi vernik ne prisutvuje liturgiji, on njome živi, što podrazumeva prisniji odnos sa parohijanima – članovima liturgijske zajednice i episkopom, to jest, sveštenikom koji predstavlja samog Hrista u Liturgiji. Prostije rečeno, živeti kao vernik je mnogo više od nošenja kolača u crkvu i mučkog uzdržavanja od svinjetine na Veliki petak - počinje priču anonimni monarh.

- Sveštenik moje parohije je zaista bio super i radovao se jednoj mladoj osobi koja traga za Bogom, a ekipa koja je takođe redovno odlazila na službe bila je veoma predusretljiva. To je zaista bilo novo, savremeno lice crkve na koje se ne može naići nigde u medijima. Često smo zajedno odlazili na Adu Ciganliju posle nedeljnih službi, viđali se na kafama, čak i otvorili blog na kome smo pisali o našim doživljajima i ulozi kao laika, to jest, civila u crkvi - dodaje on.

- Bio sam licemer. Znao sam da me privlače muškarci, a javno sam bio zgrožen - opisuje detaljnije svoja osećanja ovaj mladi vernik.

- Kako se naš odnos produbljivao, više smo se i družili, posećivali zajedno druge crkve i manastire, zašli dublje u samo „tkivo" SPC. Prvi moj susret sa gej crkvenom osobom je bilo tokom gostovanja na jednom manje poznatom crkvenom radiju. Bio sam pozvan da govorim o svom blogu i delatnosti u crkvi, i kako bih svoj doživljaj približio mladima. Nedugo posle gostovanja, voditelj me je zvao na piće, pošto je bio oduševljen mojim nastupom - ispoveda svoj susret sa radio voditeljem.

- Tu se desila moja prva neprijatna situacija u tada još kratkom „crkvenom stažu" – rekao mi je da ga mnogo privlačim i pozvao kod sebe da gledamo neki film. Bio sam potpuno šokiran, zato što sam pipkanje u studiju i suvišno tapšanje po ramenima sada video potpuno drugačije. Blokirao sam ga na svim mogućim mrežama i požalio se svom svešteniku, kome je pozlilo od tog neprijatnog saznanja. Hej, voditelj na crkvenom radiju je gej! Pa u Bibliji piše ako muškarac legne sa muš... Poznati citat koji pred svaki Prajd čujemo od patrijarha ili Amfilohija - dodaje anonimni iskušenik.

- Ali i ja sam bio licemer. I ja sam tada shvatio da me definitivno privlače muškarci. Našao sam za shodno da budem zgrožen, a noći sam provodio na Romeu i gej porno sajtovima. Bio sam u ormanu i niko nije znao za to. Na vodećim pravoslavnim forumima debate o homoseksualnosti su uglavnom bile oko toga da li je to bolest ili greh (tim „greh" su uglavnom činili moderniji vernici). O gejevima vernicima se nikada nije razgovaralo, osim svedočenja anonimnih „izlečenih" homoseksualaca. Dakle, seksualna privlačnost ka istom polu se preleži kao boginje, i to je samo jedan od stupnjeva ka idealnom verniku.

- Novi dodir sa homoseksualcima u SPC sam doživeo kad sam krenuo sa obilascima manastira. Sprijateljio sam se sa mladim igumanom jednog manastira pored Požarevca i često vikendima navraćao kod njega. To su bile priče. To nisu bili samo voditelji crkvenih radio stanica, već monasi, igumani i vladike. Štaviše, jedan iskušenik, u čijoj sam keliji (sobi) odsedao kada sam svraćao me je jednom suptilno zamolio da ga „izmasiram"... Ipak sam odoleo tom iskušenju, iako sam često zamišljao da ću to uraditi.

- Sa mladim igumanom sam zaista sklopio istinsko prijateljstvo. Sa 26 godina bio je jedan od najmlađih manastirskih starešina u Srbiji. Često me je vodio sa sobom u posete drugim crkvama i manastirima. Jednom prilikom sam upoznao mladog kaluđera koji je pobegao u Crnu Goru od svog vladike jer je ovaj počeo da ga maltretira pošto je odbio seks.

- Ove prilično neprijatne priče su mi na neki način i pomogle da svoju seksualnost zdravije prihvatim. Počeo sam da shvatam koliko je to prisutno i – normalna pojava. Prvi put nisam „jedini u društvu" da voli muškarce, a da to nije Romeo! Stav mog prijatelja igumana me je takođe oduševljavao,na svaki moj komentar on je odgovarao da se to dešava ljudima, da ljudi padnu i da nikoga, apsolutno nikoga ne treba osuđivati. Čak sam razmišljao i da se autujem njemu i njegovom bratstvu - zaključuje on.

- I ne baš najsrećniji završetak, ali posle konstantnih komentara o tome da se šuška da me ima na nekim gej sajtovima, da me viđaju sa drugim muškarcima i mojih licemernih negiranja, shvatio sam da snagu mogu pametnije da investiram u borbi za sopstvena ljudska prava umesto licemernog negiranja sebe. Čak sam rešio da okrenem telefonom mog prijatelja igumana i da mu se autujem, ali je njegov broj postao nedostupan i izgubili smo kontakt - priznaje i sam.

Homoseksualnost u crkvi nije ni javna tajna koja se čuva od zlih jezika, to je delatnost, potpuno normalna pojava, ali o kojoj ne postoji želja da se polemiše niti da se sa nje skine jaram bolesti (ili greha?) iako je u tolikoj meri prisutna.

(Telegraf.rs / Izvor: vice.com)