ON TREBA DA BUDE PONOS SVIH NAS, A SRBIJA NE ZNA ZA NJEGA: Ovo je Pavle (18), slabovidi svetski šampion u šahu!

Sa samo dve godine, Pavle Dimić je imao dioptriju -12 da bi vremenom porasla na -16. Ovaj vedri tinejdžer, međutim, nije dozvolio da mu problem sa vidom uskrati uživanje u životu i ljubav prema šahu

Preporučujemo

Pavle Dimić (18) je tinejdžer koji treba da bude uzor svima nama!

Rođen je sa ozbiljnim problemom s vidom, što je vremenom rezultiralo slabovidošću, tačnije dioptrijom koja je trenutno čak -16. To ga, međutim, nije omelo da bude jedan veseo tinejdžer koji, čini se po njemu, nema nijedan problem.

Kao mali je iskazao ljubav prema šahu, a kasnije je ređao samo uspehe u ovoj umnoj veštini, pa je na omladinskom takmičenju na Rodosu u Grčkoj postao svetski šampion.

Kada je Pavle stigao u redakciju, pojedine kolege su pomislile da je došlo do zabune, jer su svi znali da je slabovida osoba. No, to se nijednog trena nije videlo, baš zbog njegove vedrine, hrabrosti, odlučnosti...

Njegova priča će sigurno naterati mnoge koji nemaju nijedan zdravstveni problem, da stave prst na čelo i zapitaju se...

Poslušajte kako uz ljubav, trud i rad sve prepreke mogu da se pređu.

- Moji roditelji su tek sa dve godine primetili da ja imam visoku dioptriju, i kada smo otišli na pregled ustanovljeno je da ona iznosi -12. Sada je -16 i pored toga što ona nije puno porasla za ovaj period, ona je velika - počinje priču za Telegraf Pavle u stopu odgovarajući kolike su šanse da mu se ikada smanji dioptrija.

- Postoji laserska operacija, ali ona moju dioptriju neće skinuti na nulu. Sada je veoma teško da to uradim, ali možda jednog dana u budućnosti. Inače, od skoro nosim sočiva.

Kažeš da si zahvaljujući školi za slabovide počeo da igraš šah...

- Pa prvo sam uz svog dedu, koji je bio šahista, naučio da igram. Tako da je i on malo zaslužan za to. Dok je bio živ, stalno smo igrali i kada sam bio mali on me je svemu naučio. Prvi put sam sa pet godina naučio da pomeram figure. Kasnije su u školi pokrenuli šahovsku sekciju, pa sam krenuo i na to i nastavio do danas.

Kako je vid uticao na tvoje detinjstvo i da li su te druga deca zadirkivala zbog debelih naočara?

- Išao sam u školu za slabovide. Jeste bilo drugačije, ali sam verovatno iz tog razloga krenuo da igram šah, pitanje je da li bi ga igrao da su okolnosti bile drugačije. Njime se bavim od prvog razreda. Sada je situacija malo drugačija, i idem u Šestu beogradsku gimnaziju. Na sreću, niko me do sada nije zadirkivao, tako da nisam nailazio na probleme od strane druge dece, i nisam se osećao diskriminsanim.

Sa koliko godina si dobio prvu medalju?

- Jako davno. Mislim da je bilo 2006. ili 2007. godine na takmičenju Starog grada. To je bilo "noramlno" takmičenje, ne samo za slabovide. Bio sam prvi u opštini. I tada su krenule druge nagrade.

Kada si postao član Saveza slepih i slabovidih?

- Iskreno ne mogu da se setim tačno koje je godine to bilo, ali sam se preko škole za slabovide učlanio. Tačnije, preko nje sam upoznao dosta ljudi.

Koliko ti je to generalno pomoglo u životu i šahu do danas?

- Pomogli su mi pre svega -  Savez slepih, Nacionalni sportski savez slepih i moj prvi šahovski klub slepih "Napredak". Oni su me pogurali dosta i išao sam na dosta takmičenja. Nakon toga je moje prvo takmičenje bilo Svetsko omladinsko prvenstvo do 20 godina u Švedskoj. Tada sam bio sedmi, pa sam dve godine kasnije na Rodosu u Grčkoj bio prvi. Kasnije je 2013. godine bilo prvenstvo i u Beogradu na kojem sam bio drugi.

Dobio si stipendiju Ministarstva sporta?

- Dobio sam je na osnovu uspeha u Beogradu.

Da li imaš osećaj da zbog toga što si slabovid teže funkcionišeš u životu?

- Pa osećam malo. S obzirom na to da sam išao u školu za slepe i slabovide, a sada idem u gimnaziju, malo mi jeste teže. Isto tako, dugo nisam mogao da nosim sočiva, ali sada ih nosim pa mi je malo lakše. Sa naočarima mi je bilo teže, morao sam da sedim u prvom redu, a morao sam i da prepisujem i kopiram. U suštini sam imao takvih problema, a u snalaženju nisam nikada, uvek sam se lepo snalazio u prostoru oko sebe. Izlazim normalno kao i svi drugi. Međutim, i pored toga što sam išao u školu za slepe i slabovide, ja sam učestvovao i na turnirima koji nisu bili samo za slepe i slabovide. Bio sam prvak grada, tako da sam uvek bio u tim krugovima.

Igraš li neki drugi sport rekreativno i za koga navijaš?

- Igram i košarku i fudbal sa drugarima napolju i volim sport i pratim ga. Navijam za Crvenu Zvezdu.

Smatraš li da bi država trebalo da učini nešto više za osobe koje imaju problem sa vidom?

- Država nas potpuno podržava. Ja sam bio oduševljen kada sam čuo da sam dobio stipendiju.

S obzirom da si ostvario veliki uspeh, a vrlo si mlad. Šta bi poručio drugima koji imaju neki zdravstveni problem?

- Nikada nisam imao neke komplekse i dok sam imao debele naočare i sada kada nosim sočiva. Uvek sam se normalno ponašao i nisam imao nikakvih problema. Uvek sam gledao da se zanimam nečim, bilo da je to šah, škola ili nešto treće. To i jeste najbitnije, da nemate komplekse i da se ponašate sasvim normalno.

Kada možemo da očekujemo neku novu medalju od tebe?

- Čekaju me brojna takmičenja. Mislim da je 23. jula u Lionu Evropsko seniorsko takmičenje i tu se iskreno nadam da ću osvojiti medalju. Omladinsko svetsko takmičenje koje je održano 2013. u Beogradu trebalo je ove godine da bude u Argentini, ali je iz finansijskih razloga otkazano, pa će biti ili u Španiji ili u Crnoj Gori, ali se još uvek ne zna tačan datum. Biće i kadetsko, inače jedino takmičenje na kojem nikada nisam bio prvi, tako da se nadam da ću na njemu ostvariti neki bolji rezultat.

Da li si počeo da razmišljaš o fakultetu, i koji bi voleo da upišeš?

-  Voleo bih da budem programer, a najverovatnije ću upisati, ako bude sreće naravno, FON.

(Marina Bojić)