ŠTA SU U BIOSKOPU GLEDALI ARKAN, ĐINĐIĆ I KOMUNISTI: Ispovest najstarijeg kinooperatera u Srbiji (FOTO) (VIDEO)

Pored kinoprojektora "Iskra" Kranj, sofa za spavanje, u uglu orman, frižider "Gorenje" iz šezdeset i neke, radio "Melodija" iz '65, kupljen od 13. plate... Na ulazu u glavnu sobu velika slika Josipa Broza Tita, a unutra pored dve-tri slike svete Petke, još najmanje - tridesetak maršalovih slika - ovako izgleda kabina najstarijeg beogradskog kinooperatera Dragana Veličkovića

Da li ste ikada gledajući film u bioskopu okrenuli pogled iza sebe, ka "mističnoj" sobi iz koje kinooperateri stvaraju iluziju u kojoj živite tih dva sata?

Mi jesmo...

I upravo  iz tog razloga uputili smo se, ne na bilo koju, već adresu - najstarijeg beogradskog kinooperatera - Dragana Veličkovića (74), čoveka koji je za 52 godine, emitujući filmove iz bioskopske kabine Kulturnog centra Beograda odgledao više od 40.000 ostvarenja i premotao najmanje milion kilometara filmske trake.

Nasmejani profesionalac koji nikada nije bio na bolovanju, a u penziju, kaže, planira da ode 2063, otvara nam vrata svog malog carstva, i to "filmski" - tačno u podne.

A tamo zatičemo sve, samo ne ono što smo očekivali.

Pravi mizanscen.

Pored kinoprojektora "Iskra" Kranj, sofa za spavanje, u uglu orman, frižider "Gorenje" iz šezdeset i neke, radio "Melodija" iz '65, kupljen od 13. plate...

Na ulazu u glavnu sobu velika slika Josipa Broza Tita, a unutra pored dve-tri slike svete Petke, uz stare novinske isečke "Umro naš predsednik maršal Josip Broz Tito" i "Cela Jugoslavija je plakala, a sad se Tita niko ne seća", prema našoj slobodnoj proceni još najmanje - tridesetak maršalovih slika!

Prosto ne možemo da razgovor ne započnemo pitanjem kako to sveta Petka i Tito idu zajedno?

- Ja se vodim onom starom - "Tita volim, a Bogu se molim"! I tako pune 52 godine, otkako sam iz armije kročio u ovu kabinu - počinje priču za Telegraf Dragan dodajući da je Kulturni centar Beograda otvorio 19. oktobra 1963. godine dokumentarnim filmovima koji su išli ceo dan uz pauzu od svega pet minuta. Nema ko ih iz Maršalata nije gledao.

Ubrzo su usledili i prvi igrani filmovi crno-beli, domaći "Radopolje" Stoleta Jankovića (1963), i "Solista" (1963) Nikole Majdaka.

Prema Draganovim rečima, nema ko nije dolazio na projekcije.

- Najveći strah me je hvatao kada bi došao neko iz Maršalata, jer sam znao da ne sme da bude greške... Sećam se i glumačke gromade, Berta Lankestera, u nekim farmerkama, onako visokog i nasmejanog, pamtim i kako niko nije smeo da pusti glas u bioskopu kada je Aleksandar Ranković svojevremeno ušetao i seo u prvi red. Dolazio je i Arkan. On je voleo da gleda kriminalističke filmove, a svaki put bi došao uz puno obezbeđenje. I Đinđić je često svraćao. Uglavnom je gledao domaće filmove - kaže Veličković objašnjavajući do detalja u čemu su mane, a u čemu prednosti stare trake takozvane "35-ice" i kinoprojektora "Iskra" Kranj u odnosu na novu digitalnu tehnologiju.

- Prednost trake "35-ice" i kinoprojektora "Iskra", mp 21, Kranj je u tome što film može da se prikazuje ako se i pokvari jedan projektor. S druge strane ova "stara tehnologija" nikako nije praktična kada je u pitanju transport filmova. Dovoljno je da vam kažem da je svaki ponaosob težak i po 25 do 30 kilograma. Inače, projekcija je podjednako kvalitetna i na "Iskri" i na digitalnom projektoru, u koji može da se ubaci i po desetak filmova - priča Veličković ne zaboravljajući da doda kako na "35-ici" film može da pukne, ukoliko nije dobro održavan "put filma" u samom projektoru, dok na digitalnom projektoru - nema oštećenja.

Zbog svega ovoga, prošle godine je prema Draganovim rečima "puštena samo jedna  "35-ica"".

- Nikada neću prežaliti staru tehnologiju. Danas jednostavno nema zainteresovanih za emitovanje filmova na "starinski način". U šali volim da kažem da ću naposletku svoje unuke da naučim ovom poslu. Pa, znate li koliko mi se puta desilo da zanoćim ovde, naročito za vreme onih velikih smetova '65. i '66? Otud ona sofa tamo - pokazuje nam je Dragan nastavljajući priču o "zlatnim bioskopskim vremenima" - Sećam se gužvi do Gradske kafane '65. i '66. kada bih subotom i nedeljom emitovao "Toma i Džerija" ili "101 Dalmatinca"... Gužva je bila tolika da smo pravili karte u različitim bojama, za svaki sat drugu, tako da ljudi nisu više mogli tu da sede ceo dan, a da plate jednu kartu. Žao mi je jedino što u ta zlatna vremena nije do nas svratila moja holivudska ljubimica - Sarita Montijel. Svašta bih imao da je pitam - kaže šeretski najstariji beogradski kinooperater.

Za razliku od Sarite, Tita je "oči u oči" imao prilike da sretne samo jednom.

- Maršala sam sreo na otvaranju Sajma, krajem 60-ih. Kulturni Centar Beograda poslao me je da prikazujem film. Iz straha sam, sećam se, pustio istovremeno dve kopije istog filma... Za svaki slučaj, ako nešto krene naopako na jednoj kopiji da se ništa ne primeti... U onoj gužvi, ne znam ni sam kako, najpre sam se umešao među obezbeđenje, a onda i izbio na pročelje tako da je u jednom trenutku Tito prošao tik pored mene... Pogledao me je i nasmešio se. Taj pogled neću zaboraviti dok sam živ! To je nešto neobjašnjivo, sva ona jačina i silina osećala se u tom njegovom pogledu. Zaista je bio veliki vladar. Jednostavno mu je priličilo da bude vođa - iskren je Veličković, koji za 52 godine, kaže, nije imao nijedan maler na poslu.

- Ako se desi zastoj u gradu - ja na posao dođem peške. Ako mi vozač ne donese film na vreme, ja publici prikažem jedan čin od dvadesetak minuta da ne čekaju... Najviše sam se plašio da mi ne crkne osigurač usred projekcije. A ne mogu da kažem da se tako nešto nije dešavalo pre promene instalacija u KCB-u. U tim trenucima upalim svetlo i "vojnički" sredim stvar - priča Dragan.

A vojničkoj disciplini se, kaže, uprkos tome što zbog potezanja raznih veza i vezica nije uspeo da upiše Vojnu akademiju, kao varoško dete učio od malena.

- Do 15. godine sam živeo u Vlasotincu, brinuo sam o stoci, kupovao hleb "na tačkice", naučio da budem od koristi drugima. Sećam se kada me je majka pratila na školovanje u Beograd (gde sam kasnije završio smer kinotehničke struke u srednjoj školi učenika u privredi "Nikola Tesla") kako mi je rekla: "Pazi sine u tom velikom gradu da te ne zgazi neki automobil ili voz"... Bila su to takva vremena. Kada danas pogledam unazad, sve bih isto uradio! Ovo je život o kakvom sam sanjao.

Na rastanku, uz zvuke "Filmskih novosti" u pozadini i izveštaju o susretu Tita i Kenedija, imamo samo još jedno pitanje za Dragana: "Da li je ikada izveo suprugu, koja je radila kao razvodnica u Kulturnom centru Beograda, u bioskop?

- Jednom smo izašli u "Odeon". Gledali smo "Skupljače perja" sa sjajnim Bekimom Fehmijuom. Ih, znam ja šta vi hoćete da me pitate... Kako je bilo raditi sa ženom na istom radnom mestu?! Odmah da vam kažem... Kad se ljudi vole, ništa nije problem. Žena bi mi prvo skuvala kafu kod kuće, pa onda i na poslu. Eto, tako je to bilo... - sa setom završava priču sa nama Dragan zatvarajući za nama vrata velikog sveta iluzija.

(Katarina Vuković)