ISTORIJA PROSTITUCIJE U SRBIJI: Najveće bludnice grada Beograda! (FOTO)

Gde su prostitutke ordinirale * Kako su bili kažnjavani švaleri * Koje su polne bolesti bile raširene i šta se radilo u slučaju epidemija * Kako su organizovane orgije za tadašnju gospodu

Prvi pisani tragovi o prostituciji u Beogradu potiču iz 19. veka i oni govore da je sedište ovog oblika "privređivanja" bilo u Zemunu, u Ribarskoj ulici. Pored Zemuna, prostitutke su bile i na Dorćolu, Savamali, kao i na Vračaru.

Preporučujemo

U to staro doba doduše, era “crvenih fenjera” se u Parizu, Beču i Budimpešti pamti po romantičnim slikama, prekrasnim fotografijama, ljubavnim pesmama i romanima umetnika, pa su danas Nacionalni muzeji i arhivi, Francuske, Austrije i Engleske, krcati golišavim slikama i fotografijama, uzbudljivim romanima, kostimima, i ambijentalnim predmetima zbog kojih su mnoga imena prodavačica ljubavi i njihovih mušterija pamte vekovima.

U Beogradu, o tom dobu čitamo isključivo iz policijske i arhive ginekologa koji su lečili prostitutke. Međutim ni to nije malo. Iz tih dokumenata vidimo da su policajci i tada lovili kurtizane (uglavnom gde to rade i današnji, ispod Zelenog Venca, i blizu takozvanog Pica parka kod Ekonomskog fakulteta), ali ne da bi ih kažnjavali. Odvodili su ih lekarima koji su se decenijama borili s epidemijama polnih bolesti. Dokaz za to je ginekološki sto i ordinacioni instrumenti, stari više od 100 godina koji se i danas čuvaju u Lekarskom društvu u Beogradu.

Za svu sreću, istoričari su na osnovu drugih materjala uspeli da rekonstruišu tu pojavu u to doba – prizor siromašnih devojki koje babe provodadžike nude na prodaju perverznim muškarcima, lepotica koje su gazde kafana dovodili iz unutrašnjosti, menjali im sukanu suknju glamuroznim haljinama, a onda ih, u sobama iznad kafane, prodavali svojim gostima, kao prilog posle ručka ili večere, i to za istu cenu po kojoj se plaćao i obrok.

Kurtizane su očigledno bile zlostavljane, postoje podaci da su imale i po 14-15 mušterija dnevno. Nisu, međutim, imale izbora. Njihov se zanat izlegao pošto su tada, u većini, neškolovane žene, dobile priliku da legalno rade. Tursko-srpski ratovi izrodili su mnogo udovica i siročića i one su se u gradovima Srbije zapošljavale po kafanama, prvo kao kuvarice, sobarice i kelnerice, a onda i kao prostitutke.

Iako su se kasnije, početkom 20. veka, osamostaljivale i svojim zanatom zarađivale više, nijedna od njih nije ostavila trag u literaturi, među umetnicima. Baš kao što se ne mogu naći podaci o njihovim mušterijama, iako ih je sigurno bilo i među najznamenitijim Srbima. To se pouzdano vidi iz beleški koje je ostavio načelnik tadašnje policije Tasa Milenković. U jednoj on govori o mnogim, bogatim, a zlim ljudima koji neviđeno bludniče s kurtizanama, a pominje i muškarca koji je u te svoje perverznosti upleo i svoju suprugu. Imena na žalost nije smeo da zapisuje, pa se danas ne zna njihov identitet.

Mnogo se više spisa sačuvalo o scenama koje su za nekadašnje Beograđane predstavljale pravu zabavu. One su se godinama ponavljale dva puta nedeljno, utorkom i petkom kada je špalir kurtizana pod punom večernjom opremom, sa mnogo šminke i ukovrdžanim ili ispeglanim punđama, odlazilo na lekarski pregled. Grupe su pratili žandarmi, ali one su visoko podignutih glava koračale ka ginekološkim ordinacijama i nisu se obazirale na pogrdne povike koje su im usput upućivale primerne žene i dečurlija.

Scene odlaska na kolektivne ginekološke preglede predstavljala je pravi mamac i za tadašnje novinare koji su je podrobno opisivali iz broja u broj. U jednom od tekstova iz 1889. godine pominje se i “Mala Julče”, kurtizana koja se očigledno posebno svidela autoru teksta. Pisalo se i o ekskluzivnim kurtizanama koje su iz austrogarskih zemalja dolazile na dvonedeljno gostovanje u Beograd.

Zakoni – Javni red bluda i bludionica

Kulturološki stav države prema prostituciji u Srbiji, krajem 19. veka nije se menjao. Bio je isti kao onaj koji vrca iz sačuvanog dokumenta u kojem Knez Miloš, direktno u pero Vuku Stefanoviću Karadžiću, diktira kaznu šibanjem za dvoje preljubnika, nazivajući je “je*ačinom Selevčana”.

Korzo kroz stari Beograd

Zato su demokratske snage pokušavale nešto da promene. Želele su da pojavi daju notu koja je kurtizane i njihov zanat pratila u Parizu i Beču, gde su one bile muze.

Ali “crveni fenjeri” u Srbiji nisu tinjali romantično. Ministar “vnutrenih dela” je 10. decembra 1871. godine, pod brojem 10072, po Knjaževini razaslao raspis “javni rad bluda i bludionica”. Tako je u Beogradu počeo da radi prvi bordel (kupleraj) koji su Srbi brzo prozvali “zavod za ljubav”. Sve je bilo uokvireno u pravila, a zakon je usavršavan i poboljšavan (“regulisanje prostitucije i teranju javnog bluda”) godine 1881, pa 1884, onda 1900. i tako redom – sve dok “đeneral” Živković, u vreme Šestojanuarske diktature 1929. godine, nije pogasio “crvene fenjere” jer je smatrao da su i oni “poluga haosa” koji je bio zahvatio nesrećnu Kraljevinu Jugoslaviju.

Istorija – Sve je isto samo njega nema

Ponovni apeli demokratske javnosti kojima se zahtevalo da se prostitucija ponovo legalizuje zbog strašnih epidemija, podneti su 1935. Te godine je “slobodna ljubav”, izmakla kontroli i u prestonici (i širom Kraljevine) donela strahovitu epidemiju “venerije” (svih vrsta teških polnih bolesti). Od tripera i gonoreje obolevala su čak i deca koja su zaražena zajedničkim porodičnim rubljem i sanitarijama. Bila je to prava lavina pritisaka na tadašnje ministre, koja na žalost nije dobila pozitivan odgovor do danas. Beogradskom ulicom Gavrila Principa,(u kojoj je inače i zgrada sadašnje galerije Manakova kuća – nekadašnjeg harema i legla kurtizana), i danas, svake večeri šetaju prodavačice ljubavi čekajući svoje mušterije.

Jedan od istorijskih dokumenata na ovo vreme je i dnevnik austrijskog poslanika Benjamina Kalaja, u kojem su opisane njegove ljubavne avanture sa viđenim Beograđankama.

Fenjeri – Neuspele policijske racije

Epidemije polnih bolesti naterali su policiju da po Beogradu krajem 19. i početkom 20. veka, izvodi stalne racije. Iz sačuvanih izveštaja o njima vidi se da, primera radi, u najvećoj raciji 1900. na Vračaru nije pronađena nijedna prostitutka, a policija Terazijskog kvarta poslala je “izvestije”: “U našem kvartu uhvatili smo 10 podvodačica, 5 devojaka koje su u bludničenju zatečene sa uglednom i poznatom varoškom gospodom… Pet devojaka koje su vodile tajnu ljubav odmah su se razbežale od svodilje tako da ih nismo mogli uhititi i privesti u apsanu. Dve devojke su pobegle prema Savamali, dve u Varoški kvart, a peta je pobegla za Pančevo. Ni naš agent ni žandar nisu je stigli”…

Lekari – Gradski fizikus zadužen za narodno zdravlje

Lekarske preglede prostitutki, obavezne Zakonom, plaćali su gazde mehana u kojima su radile. A njih je najviše bilo na Dorćolu i Savamali, gde su inače pristajali i brodari. Jedna od njih bila je u kući koja je podignuta oko 1830. i sačuvana je kao poslednji primerak stare varoške kuće Beograda i reprezent istočno-balkanske arhitekture. Kuća je bila i harem i pošta i legat i kafana i pekara, a sada je galerija koja je dobila ime po čuvenom starom fotografu, i u njenoj stalnoj postavci su nošnje i nakit iz 19. veka.

Crveni fenjeri polovinom 19. veka najpre su se upalili u neposrednom susedstvu prestonog srpskog grada – u Zemunu u Ulici ribarskoj. Kad su se preselili u Beograd zasvetleli su na Dorćolu u Vidinskoj, i u Ulici Cara Dušana, a zatim i u drugim varoškim kvartovima, ali uvek pod “nadzirateljstvom” policije i gradskog fizikusa zaduženog za narodno zdravlje. Kad je gazdama postalo skupo da plaćaju lekarske preglede, a kurtizanama mučno da zaradu dele s tadašnjim makroima, prostitucija se preselila u privatne stanove, po budžacima, ispod mostova.

(Telegraf.rs / Jasna Jojić)