U ovom srpskom gradu ni smrt više nije siguran posao! (FOTO)

Pojedini majstori kada čuju za nečiju smrt odmah uzimaju sveće i odlaze da kukaju kako bi ubedili rodbinu pokojnika da pazare spomenik baš kod njih

Čuveni citat legendarnog glumca Bate Stojkovića iz kultnog filma "Maratonci trče počasni krug", u kome lik koga tumači - Laki Topalović kaže da "sve može da propadne, da nestane, samo je smrt siguran posao", izgleda da više ne važi u jednoj od najsiromašnijih opština u Srbiji, u Babušnici.

Preporučujemo

U Babušnici kraj sa krajem jedva sastavljaju čak i kamenoresci. Njih osim manjka posla, po priči jednog od retkih kamenorezaca koji ima registrovanu radnju Predraga Ðorđevića, muči čak i nelojalna konkurencija koja, kako kaže, kuka za nepoznatim pokojnicima, a na još svežim grobovima ostavlja vizit-karte kako bi tako privoleli rodbinu pokojnika da baš od njih naruče nadgrobni spomenik.

NEMA GDE KRST DA SE UBODE: Užas! Groblja u Srbiji su krcata, sahranjuju se i po tri sanduka u jednu raku

Ðorđević (64) iz Babušnice kamenorezački zanat izučio je u Leskovcu, a na zanat je krenuo čim je završio osmi razred.

Ðorđević se, u razgovoru za Tanjug, priseća "srećnijih" vremena, kada se od kamenorezačkog zanata mnogo bolje živelo, iako se radilo potpuno ručno, bez modernih mašina.

- Još 1966. godine, čim sam završio osmi razred, otac me poslao na zanat kod kamenoresca u Leskovcu, jer sam rođen u selu Donji Dejan, kod Vlasotinca, ali u Babušnici živim i radim. Tu sam dve godine učio zanat. Bilo je mnogo naporno, bez mehanizacije, sve ručno, na snagu -  priča Ðorđević.

Ujutru kad treba nešto da se radi, dodaje on, prvo mora majstor da zagreje mehove, da isklepa gleta, čukove, špiceve, pa onda da ide u radnju, da štokuje, pikuje ili rupe da buši, a za ceo dan mogao si da izbušiš dve rupe dubine pet centimetara.

- Nekada je trebalo deset radnih dana da se napravi dobar spomenik od mermera. Ručno se klesalo, pisalo. Sad ima alat kakav 'oćeš -  kaže Ðorđević i dodaje da je danas zarada od ovog zanata neuporedivo manja.

- Nekad smo imali sto posto zaradu od jednog spomenika, a danas nemaš ni jednu dnevnicu -  kaže on, dodajući da je sada dobro, ako od spomenika "ostane 20 do 50 evra".

- Kada sam se doselio u Babušnicu 1972. godine - priča Predrag, bilo je oko 35.000 stanovnika, sad je ostalo 13.000.

- Pojedina sela su se ispraznila, po pet-šest ljudi, nema ko bre ni da umre. Jer čovek treba da se rodi pa da neko umre. Kad sam došao u Babušnicu bilo je preko 200 zanatskih radnji. Sad ne verujem da ima pet. Nemaš više ni ćurčiju, ni obućara, ni opančara -  jada se Ðorđević.

Idu po sahranama da bi se prehranili!

Prema njegovom mišljenju, jedan od razloga je i to što su zanatlije strpani u isti koš sa preduzetnicima.

- To nam je toliko teško i toliko obaveza imamo da ne možemo da živimo. Stari ljudi ne mogu da budu preduzetnici, nego onaj koji ima radnu snagu. Zato su i propale zanatske radnje -  kaže Ðorđević.

Veliki problem kamenorescima, koji u Babušnici rade legalno, predstavlja i nelojalna konkurencija koja po pravilu nije registrovana i radi na "crno".

- Nabeđeni majstori čim čuju da je neko umro, uzimaju sveću u ruke i idu i kukaju da bi pokojnikova rodbina pazarila spomenik, a sutradan, nakon sahrane ostavljaju vizit-karte po grobovima -  priča Ðorđević.

Babušnica je nekada bila jedan od najvećih zanatskih centara u ovom delu Srbije.

Poslednjih decenija Babušnica je između ostalog postala čuvena i po vrsnim zidarima koji su gradili ogroman broj građevina širom nekadašnje Jugoslavije.

Babušnički zidari su živeli pečalbarskim načinom života, s proleća bi se opraštali od svojih porodica i krenuli u pečalbu širom SFRJ, ali i u inostranstvu, a u rodnu Babušnicu vraćali bi se s jeseni, kada staje građevinska sezona.

(Telegraf.rs/ Tanjug)